Američka intervencija u Venecueli oslikava trenutne globalne geopolitičke tenzije i izaziva reorganizaciju političkih saveza
Rusija se suočava s promenama svojih međunarodnih savezništava, uz postupni porast zavisnosti od Kine
Pokrenuo je rat u Ukrajini u nadi da će kratko trajati i da će Rusija munjevitom brzinom ostvariti svoje ciljeve i potčiniti ovu bivšu sovjetsku republiku. Skoro četiri godine kasnije, ne samo da ciljevi nisu postignuti, već ovaj rat i dalje traje, a oslabljeni Vladimir Putin je na geopolitičkom planu doživeo brojne i teške poraze: Erdogan ga je praktično isterao sa Kavkaza i iz Sirije, Tramp iz Latinske Amerike i sada je u misiji proterivanja Rusije sa Bliskog istoka.
Često se u javnosti i medijima pominje kako je Rusija isplanirala da rat protiv Ukrajine traje tri dana. Umesto toga, traje skoro četiri pune godine, duže nego što su trajale borbe na Istočnom frontu tokom Drugog svetskog rata.
Padaju tvrđave Rusije
Podsećanja radi, na Istočnom frontu se vodila Staljingradska bitka, za koju se smatra da je bila najkrvavija i najpresudnija u istoriji.
Tako da je računica jasna: Kijev nije pao, ali jesu tvrđave Rusije svuda po svetu. A sve je počelo na Kavkazu.
Rat Jermenije i Azerbejdžana za Nagorno-Karabah trajao je decenijama, sa kratkim prekidima. Koliko je ovo bio rat dva naroda za teritoriju koju smatraju svojom, toliko je bio i okršaj velikih sila.
Azerbejdžan je podržavala Turska, a Jermeniju Rusija. Čak su i ruski mirovnjaci bili stacionirani u Nagorno-Karabahu.
Međutim, kada je počeo rat u Ukrajini, turski lider Redžep Tajip Erdogan video je svoju priliku. Strpljivo je čekao mesecima da geopolitička situacija postane povoljna za Ankaru i Baku.
Kada je Evropa shvatila da hitno mora da se odrekne zavisnosti od ruskog gasa, Azerbejdžan je postao jedna od ključnih karika i Erdogan je to iskoristio.
Putin niže poraze
"Sultan" je imao sve karte u rukama: Evropi je bio potreban Azerbejdžan, a sve izolovanijoj Rusiji je savezništvo sa Turskom bilo od ključne važnosti.
Jednog jutra 2023. godine, azerbejdžanski tenkovi ušli su u glavni grad Nagorno-Karabaha, koji Jermeni zovu Stepanakert. Ubrzo je krenulo masovno raseljavanje Jermena, a Azerbejdžan je proglasio pobedu u Nagorno-Karabahu. Ruski mirovnjaci su u tišini gledali razvoj situacije, a Putin je morao da prihvati udarac.
Ovaj obrazac se ponavljao u narednim mesecima i godinama: Putin je doživljavao poraze, a Rusija ih je uglavnom ćutke prihvatala.
Razočarana Jermenija najavila je povlačenje iz Organizacije Ugovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), koja je poznata i kao "istočni NATO" ili "Putinov NATO", okrenula se jačanju veza sa Amerikom, a ostale članice ODKB-a su na primeru Jermenije shvatile kako će proći ako budu pod okriljem Moskve.
Sada zemlje poput Kazahstana, Jermenije i Azerbejdžana sve više traže druge partnere, kao što su Kina, Turska i EU, umesto da zavise od Rusije.
Jednostavno rečeno, tradicionalno rusko "dvorište", odnosno post-sovjetska teritorija, se sve više osamostaljuje i okreće alternativama.
Erdogan i Tramp ruše uticaj Kremlja
Onda je na red došla Sirija.
Rusija je godinama podržavala, finansirala, čak i vojno učestvovala u građanskom ratu u Siriji. Putin je zdušno podržavao sirijskog predsednika Bašara al Asada i pružao poluge za nastavak njegove diktature, represije i ubijanja građana.
Erdogan je i na ovom terenu čekao svoju priliku, a ona je došla u decembru 2024. godine. Logistički i novčano potpomognute Turskom, pobunjeničke snage su počele da osvajaju gradove i ozbiljno prete Asadovom režimu.
Ključna formacija bila je grupa Hajat Tahrir al Šam, koju je predvodio Ahmed al Šara, tada Abu Mohamed al Golani.
Početkom decembra, pobunjenici su zauzeli Damask i proglasili pad Asadovog režima. Očekivano, on je sa porodicom pobegao u Moskvu, gde i sada živi.
Putin je, očekivano ili ne, prihvatio pad "velikog saveznika", a jedino za šta se Rusija brinula u to vreme su njene vojne baze u Siriji.
Posle Sirije, Erdogan je napravio pauzu, a na scenu je stupio Tramp.
Venecuela i pad Madura
Kao i Bašara al Asada, Putin je godinama podržavao režim Nikolasa Madura u Venecueli. Praktično od povratka u Belu kuću, Tramp je najavljivao okršaj sa narko-kartelima i u tom kontekstu se prva na meti našla Venecuela. Nakon udara na brodove koji navodno prevoze drogu u Karipskom moru, Amerika je povukla drastičan potez.
Specijalci SAD su u zoru početkom januara upali u Venecuelu i uhapsili predsednika Nikolasa Madura. On je odveden u Njujork, gde će mu se suditi za narko-terorizam, a Tramp je saopštio da preuzima "privremenu kontrolu" nad Venecuelom. Niko od Madurovih "amiga" mu nije došao u spas.
Prvo su ćutali i Peking i Moskva, da bi potom usledila saopštenja u kojima se izražava zabrinutost za "legitimno izabranog predsednika Venecuele" i pozivi na njegovo oslobađanje.
Sledećeg dana, i saopštenja su utihnula, a Amerika je neprestano ponavljala jednu poruku: "zapadna hemisfera je naša teritorija, ostali se ne pitaju".
Iran u fokusu
Posle Venecuele, usledio je Iran, još jedan režim koji je za Moskvu "saveznički" i "prijateljski".
Masovni protesti u Iranu počeli su zbog ekonomske situacije, ali su se brzo pretvorili u borbu protiv režima vrhovnog vođe, ajatolaha Alija Hamneija.
Po broju žrtava, nije preterivanje reći da je ovo borba na život i smrt. Tramp, koji je još tokom prvog predsedničkog mandata ušao u sukob sa Teheranom, sada preti vojnom akcijom zbog ubijanja demonstranata i vaga svoje opcije.
Retka stvar oko koje se slažu Evropa i Amerika jeste da je došlo vreme za pad režima u Iranu, onog koji Rusiji isporučuje dronove, a kom Moskva navodno pomaže da ugasi internet i prekine sve komunikacije tokom masovnih demonstracija.
Jasno je da SAD, uz sufliranje Izraela, priželjkuju, ako ne i planiraju promenu vlasti u Teheranu.
Rusiji, i ovog puta, nije preostalo ništa sem "snažnog protivljenja", "osude nasilja" i "podrške vlastima".
Poslednja uporišta: Balkan i Afrika
Putinu, stoga ostaju dva uporišta:
- Balkan
- Afrika
Ali, i to je i te kako upalo u oči Americi.
Da bi Vašington mogao da vrati fokus na Balkan najavio je Čarls Kapčan, američki stručnjak za spoljne poslove, nakon što je usvojen američki Zakon o nacionalnoj odbrambenoj nadležnosti u kom se spominje i region Zapadnog Balkana.
Govoreći o ovom zakonu, analitičari su za "Blic" ranije rekli da je jedan od glavnih ciljeva Vašingtona izlazak Rusije iz energetskog sektora na ovim prostorima.
- Amerika je shvatila da Rusija na ovim prostorima najveći uticaj ostvaruje kroz energetiku. S druge strane - rekao je za "Blic" Dragoslav Rašeta, istraživač u organizaciji "Novi treći put".
U međuvremenu, Rusija ostaje podređena Kini, od koje je ekonomski i energetski zavisna. Stoga, mlađi brat Vladimir sada radi na otopljavanju odnosa sa Amerikom, dok veliki brat Si Đinping "gladnih očiju" gleda u Sibir.
