Geometrija basena ukazuje na zajedničku istoriju povezanu sa rotacionom ekstenzijom tokom raspada Gondvane i odvajanjem Antarktika od Australije.
Ova struktura danas direktno utiče na tokove ledenih reka, podledena jezera i stabilnost ledene mase, što je ključno za razumevanje potencijalnog podizanja nivoa mora.
Nova analiza pejzaža skrivenog ispod Istočnog Antarktika ukazuje na to da neki od najvažnijih basena na ovom kontinentu nisu izolovani entiteti, već delovi jedne jedinstvene, džinovske geološke strukture.
Ovo istraživanje fokusirano je na istočnoantarktičku ledenu ploču – ledenu masu koja skriva gotovo čitavu stenu u svojoj osnovi, a koja na pojedinim mestima premašuje debljinu od tri kilometra. Iako ovo otkriće ne najavljuje hitno urušavanje leda, ono donosi ključni delić slagalice za razumevanje toga kako reljef stena ispod ledene ploče utiče na njegovo kretanje.
Ova novootkrivena struktura nazvana je Istočnoantarktička pokrajina subglacijalnih basena lepezastog oblika (East Antarctic Fan-Shaped Basin Province). Reč je o sistemu podledenih basena koji se u obliku lepeze sužavaju i spajaju u tački blizu Južnog pola. Unutar ove strukture nalaze se već poznata područja, poput basena Vilks i Aurora, kao i zona u kojoj se nalazi jezero Vostok, ali ih ova nova interpretacija po prvi put smešta u isti kontekst. Prema rečima autora, ovde nije reč samo o vizuelnoj sličnosti: geometrija basena, rasedi i geofizički signali ukazuju na zajedničku istoriju.
Da bi rekonstruisao ovu istoriju, tim naučnika je ukrstio podatke o topografiji ispod leda sa magnetnim, gravimetrijskim i seizmičkim merenjima, kao i sa modelima Zemljine kore i litosfere. U obzir je uzeta i takozvana „izostatički kompenzovana topografija“ – odnosno procena kako bi teren izgledao kada bi se uklonio teret leda, a kora dobila priliku da se ponovo podigne (odskoči). Ova analiza otkrila je 30 radijalno izduženih basena, od kojih su mnogi u obliku slova V, raspoređenih preko ogromnog dela Istočnog Antarktika.
Ispod leda se nalazi struktura koja neodoljivo podseća na raširenu lepezu.
Ponuđeno objašnjenje za ovaj fenomen jeste rotaciona ekstenzija (rastezanje) – proces u kojem se kontinentalna kora otvara tako što rotira oko jedne fiksne tačke, baš poput rebaraca na lepezi. Pretpostavlja se da se ovo kretanje odigralo pre i tokom faza raspada superkontinenta Gondvane, što je pomoglo u oblikovanju granice između Antarktika i Australije. Prema ovom modelu, pomenuta struktura imala je efekte na nivou celog kontinenta: dovela je do izdizanja planina Gamburcev, rotacije jednog dela Transantarktičkih planina za oko 20 stepeni, kao i do stvaranja linija tektonske nestabilnosti koje je kasnije iskoristio proces razdvajanja dva kontinenta.
Iz ugla klimatologije, najzanimljivija činjenica jeste to što struktura iz daleke prošlosti i danas kroji sudbinu kontinenta. Depresije u stenovitoj podlozi mogu da usmeravaju podledena jezera, kanale i tokove, i samim tim utiču na to gde led klizi lakše, a gde ostaje stabilniji. Regija koja je analizirana nalazi se ispod dela ledene ploče čija bi zapremina vode, u slučaju topljenja, podigla nivo svetskog mora za procenjenih 28 metara. Ovu brojku ne treba shvatiti kao apokaliptičnu prognozu, već kao meru fizičkog značaja koji ova oblast ima u glaciološkim modelima.
Nova karta takođe pomaže da se objasni zašto pojedini veliki izlazni glečeri prate tačno određene trajektorije duž oboda Istočnog Antarktika. Izgleda da skrivene strukturne granice kontrolišu prolaze kao što su Toten, Vanderford, Denman, Frost i Ejmeri, povezujući tako duboku tektoniku sa kanalima kroz koje led stiže do okeana. Drugim rečima, geološka istorija stara desetinama ili stotinama miliona godina i danas diktira ponašanje ledene ploče koju naučnici posmatraju pomoću radara, satelita i numeričkih modela.
Ipak, važna pitanja i dalje ostaju otvorena: kada se tačno formirala ova lepezasta pokrajina, koliko je tektonskih faza doprinelo njenom razvoju i u kojoj meri unutrašnja toplota Zemlje utiče na najtanje delove litosfere ispod basena. Direktna vrednost ovog otkrića je mnogo praktičnija nego što se na prvi pogled čini: preciznije mapiranje geometrije podloge omogućava realističnije simulacije kretanja leda i jasnije lociranje tačaka na kojima bi ledena ploča mogla najburnije da reaguje na buduće globalno zagrevanje.
(Tom's Hardware)
