Majka Lane Estemirove, Natalija, bila je istaknuta aktivistkinja za ljudska prava koja je ubijena.
Knjiga "Molim te, živi" opisuje Lanino detinjstvo u ratom pogođenoj Čečeniji.
Ako postoji jedan niz događaja koji se može izdvojiti kao primer za razumevanje svega što se danas dešava u Ukrajini, to su ruski ratovi protiv Čečenije.
U jesen 1999. godine, čak i pre nego što je nasledio Borisa Jeljcina na mestu predsednika, tadašnji premijer Rusije Vladimir Putin odlučio je da ponovo uspostavi kontrolu nad novonastalom suverenom republikom, smeštenom u severnom Kavkazu između Kaspijskog i Crnog mora. Naredio je ubilačke vazdušne udare na civilne ciljeve i pokrenuo kopnenu ofanzivu. Najozloglašeniji napad pogodio je prometnu pijacu u glavnom gradu Groznom, 21. oktobra te godine, usmrtivši 118 ljudi.
U svojim živopisnim memoarima o odrastanju tokom čečenskih ratova pod naslovom "Molim te, živi" (eng. "Please Live"), Lana Estemirova se priseća besa svoje majke zbog toga što su napadi prikazani na ruskoj televiziji kao "ciljani vojni udari" usmereni na eliminaciju pobunjenika, piše britanski "Telegraf". Spremnost Zapada da "proguta" takve narative obezbedila je uspeh ruskog modela delovanja u Čečeniji više od dve decenije - nakon godina neprijateljstava, Putin je 2017. godine proglasio kraj ratova, a Čečenija je od tada ostala ruska republika.
Zapad postao svestan ruske surovosti, a Natalija platila glavom
Priča Lane Estemirove o njenom detinjstvu zaslužuje da bude ispričana ne samo zato što je njena majka bila istaknuta aktivistkinja za ljudska prava, Natalija Estemirova, koja je oteta i ubijena 15. jula 2009. od strane ljudi lojalnih čečenskom lideru, Ramzanu Kadirovu, koji je, pak, bio lojalan Putinu.
Tokom Prvog čečenskog rata (1994-1996), Natalija je dokumentovala mučenja u ruskim filtracionim logorima (privremenim zatvorima koje su ruska vojska i bezbednosne službe koristile kako bi ispitivale civile i zarobljenike za koje se sumnja da imaju veze sa pobunjenicima), gde su držani Čečeni uhapšeni zbog "pobunjeničke aktivnosti". To je bio prvi put da su mnogi na Zapadu postali svesni surovosti ruske vojske. Godine 2000, pridružila se organizaciji za građanska prava Memorijal u Groznom kako bi pomogla u istrazi sve većeg broja hapšenja, brutalnog nasilja i nestanaka ljudi, koji su pratili drugu rusku invaziju na Čečeniju. (Odjeci te invazije i danas se čuju u ruskoj agresiji na Ukrajinu.)
Natalija je često dobijala pretnje smrću. Najverovatnije je upravo zbog svojih istraga o brutalnim ubistvima koja su sprovodili policajci pod komandom Kadirova bila uvučena u belu "ladu" u julu 2009, odvezena iz Groznog i pogubljena pored seoskog puta. Njene ubice nikada nisu izvedene pred lice pravde.
Lanin život u stanu bez prozora, dok izmet kaplje sa plafona
Knjiga njene ćerke, kroz detalje iz privatnog života - poput života u stanu bez stakla na prozorima - dočarava turobnu i bolnu atmosferu zemlje koja je živela u stanju večitog rata, piše "Telegraf". Tu su prizori iz škole, rođendani, plišane igračke, ali detinjstvo Lane je bilo ozbiljno uzdrmano: ona i Natalja su često morale da menjaju stanove, a kada je imala 14 godina, preselila se kod tetke u Jekaterinburg, da bi bila bezbedna. Njena majka je, u međuvremenu, vodila dvostruki život - s jedne strane brinula je o svojoj ćerki, a istovremeno svakodnevno izložena opasnosti od nasilja.
Čak i u periodima kada nasilje nije bilo intenzivno, Lanin dom - uz puno stresa i šokova - bio je utočište. U školi u Jekaterinburgu su je zlostavljali zato što je Čečenka. Njen moto za suočavanje sa nasilnicima bio je: "Ne popuštaj, uzvrati još žešće" (moto koji bi, kako autorka primećuje, SAD trebalo da usvoje u ophođenju prema Putinu, umesto da rade suprotno). U Groznom, ona i njena majka su bile prevarene i izgubile su stan. U novom stanu, Kadirovljevi ljudi su živela u susedstvu i koristili zajednički tavan kao toalet, pa je izmet kapao kroz plafon stana porodice Natalije Estemirove.
Sve Putinove žrtve u knjizi
Vizije ljudi koje je ruska vanpravna represija pogubila prožimaju stranice ove knjige: novinarka Ana Politkovskaja, ubijena na Putinov rođendan 2006. godine, posećivala je Estemirove. Tu su opisani i advokat za ljudska prava Stanislav Markelov, koji je, prema Lani, bio "neverovatno duhovit", i opozicioni političar i Putinov kritičar Boris Njemcov, ubijen nedaleko od Kremlja 2015. godine. Natalija je bila ključna članica tog pokreta otpora: jedan kolega iz Memorijala opisao ju je kao Politkovskajinu "Vergiliju" u Čečeniji, koja ju je vodila kroz sve krugove pakla.
Danas Lana živi u Lisabonu, radi za britansku humanitarnu organizaciju "Pravda za novinare" ("Justice for Journalists") i ima ćerku. Svesna je da ju je detinjstvo oblikovalo u snažnu ženu: "Moj izraženi sarkazam, defanzivnost i namrštenost verovatno bi svakog izludeli". Ipak, održala je svoje čvrsto obećanje majci, koja je ubijena kada je imala samo 15 godina.
- Jednog dana, kad budem spremna, napisaću knjigu o nama. Ona će biti upamćena, a njene ubice će nestati kao senke - rekla je tad.
Budućnost Gruzije, Ukrajine, SAD i Evrope bi bila drugačija
To obećanje posebno snažno odjekuje u srceparajućem poslednjem delu knjige "Molim te, živi", koji se završava pričom o ubistvu njene majke i Laninom bolu. Ovi odlomci su teški za čitanje. Ali ako nas je išta ruska varvarska agresija na Ukrajinu naučila, to je značaj empatije - i činjenica da empatija ima granice: daleko od linije fronta, retko kad možemo istinski osetiti ogromnu tugu, očaj i nevericu nekoga ko je izgubio voljene u ratu. Potrebne su nam ovakve potresne i ubedljive knjige da bismo shvatili kako to zaista izgleda - i da bismo razumeli, navodi britanski "Telegraf".
Kada je Putin prvi put krenuo sa svojim nasiljem 1999. godine, pozivi za zapadnu intervenciju u Čečeniji naišli na zid ćutanja. Britanska reakcija najbolje je sažeta u prvom filmu o Bridžit Džouns iz 2001. godine. "Šta misliš o situaciji u Čečeniji?" pita Bridžit svog šefa, Danijela Klivera. On odgovara jednostavno: "Baš me briga, Džouns". Da je britanski odgovor bio ozbiljniji, ne samo da bi budućnost Čečenije izgledala drugačije, već i budućnost Gruzije posle 2008, Ukrajine posle 2014. i 2022. - pa čak i SAD i Evrope - mogla bi danas biti znatno drugačija.
(Telegraph.uk)
