Problemi birokratske koordinacije dodatno su otežali sanaciju i pružanje pomoći žrtvama nesreće
Nesreća je ukazala na ozbiljne sistemske slabosti sovjetskog političkog i tehnološkog upravljanja nuklearnom energijom
Da li ste se ikada zapitali šta sve može da se dogodi za 36 sekundi? Prema prevedenim tajnim dokumentima, sudbina Sovjetskog Saveza i ostatka sveta odlučena je upravo u tih 36 sekundi 1986. godine. Nuklearna katastrofa u Černobilju ponovo je u fokusu nakon što je Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA) juče saopštila da zaštitna struktura napuštene nuklearne elektrane, koja bi trebalo da sprečava širenje radioaktivnog materijala, više ne može da ispunjava svoju bezbednosnu funkciju usled štete izazvane napadom dronom početkom godine.
Hitna situacija u Černobilju
Inspekcija zaštitne strukture koju je IAEA sprovela prošle nedelje pokazala je da je napad dronom u februaru prouzrokovao propadanje konstrukcije, objavila je agencija UN-a.
U misiji je potvrđeno da je zaštitna struktura izgubila "primarne zaštitne funkcije", uključujući zadržavanje radioaktivnog materijala, ali da na nosećoj konstrukciji i na kontrolnim sistemima nema trajne štete, navodi se u saopštenju.
Već su sprovedene privremene popravke na krovu, izjavio je direktor agencije Rafael Grosi, naglasivši da je za sprečavanje daljeg propadanja i obezbeđivanje dugoročne nuklearne bezbednosti neophodno sprovesti sveobuhvatnu obnovu.
36 sekundi
A te 1986, sekunde nakon kobne naredbe da se zaustave turbine za hlađenje nuklearnog reaktora u Černobilju, odredile su budućnost. Naime, reaktor je prvo trebalo da bude ugašen, pa tek onda da se isključi njegovo hlađenje. Trideset šest sekundi nakon prestanka hlađenja, reaktor je isključen. Samo nekoliko sekundi kasnije, eksplozija je potresla zgradu. Posledice te odluke i greške u komunikaciji odgovornih u elektrani osećaju se i danas.
Posledice te odluke jasno je izneo Boris Ščerbina, tadašnji zamenik predsedavajućeg sovjetskog veća ministara, na tajnom sastanku sovjetskog rukovodstva. Prevedeni i objavljeni zapisi sa tog i mnogih drugih sastanaka objavljeni su na stranicama National Security Archive.
Pravo dugme - pogrešno dugme
Ako ste gledali seriju Černobilj, setićete se kako je jedan lik govorio: "Pritisnuo sam pravo dugme." Upravo to dugme je trebalo da ugasi reaktor. Ali, to dugme je bilo beskorisno jer je neko isključio sistem zaštite. Na sastanku, Ščerbina dalje nabraja sve propuste šefova elektrane, od nedostatka komunikacije i koordinacije (šef elektrane Fomin je napustio radno mesto oko 18:00, a zamenik Djatlov je došao tek pred početak testiranja), do potpune konfuzije tokom testiranja. Ščerbina navodi da je Djatlov zaista naredio gašenje reaktora pre gašenja svih sigurnosnih mehanizama.
Međutim, kako je šef smene Akimov napisao u jednom dopisu, niko ga nije obavestio kada će Djatlov ugasiti reaktor. Akimov je preminuo u bolnici od posledica zračenja, a njegov dopis je bio zagubljen negde u fiokama. Sam Ščerbina je Gorbačovu rekao: "Dugo smo tražili taj dopis."
Na istom sastanku 3. jula 1986. godine, samo nekoliko meseci nakon nuklearne katastrofe u Černobilju, Ščerbina je jasno rekao da predviđene modifikacije RBMK reaktora moraju dovesti do nižih ekonomskih rezultata. Bezbedniji reaktori proizvodiće manje energije i time imati veliki uticaj na ostatak ekonomije.
Lokalne vlasti su podbacile
Najgore kritike Ščerbina je uputio državnim funkcionerima. U seriji "Černobilj" videli smo kako su svi pazili da njihova krivica ne izađe na videlo. Ščerbina upravo na to ukazuje.
- Zaduženi za civilnu zaštitu i javno zdravlje bili su posebno spori u svojim odgovorima na zahteve situacije. Pokazali su se nespremnima za nepredviđene situacije. Pripreme i informisanje stanovništva o opasnosti od zračenja nisu bile dovoljno organizovane. Ljudi nisu znali kako da se ponašaju u situacijama povećane radioaktivnosti. Moramo razviti nove dozimetre, sisteme za dekontaminaciju, sisteme za daljinsko upravljanje, ali i efikasne protivpožarne sisteme - rekao je Ščerbina.
Kritike i od Gorbačova
Takva birokratija, koja je sama sebi svrha, dovela je do toga da je čak i Gorbačov kritikovao "hladnu i nemu birokratiju". Grupa likvidatora, volontera koji su čistili ozračeno područje, završila je na medicinskoj nezi u Harkovu. Otvorenim pismom glavnom uredniku Pravde požalili su se na nebrigu državnog aparata, iako su rizikovali svoje živote i svi su redom bili teško oboleli.
Sam Gorbačov je komentarisao pismo u jednoj rezoluciji Centralnog komiteta:
- Svedoci su ukazali na neprihvatljivo nem birokratski stav prema rešavanju problema organizacije lečenja i finansijske pomoći osobama koje su nastradale u procesu čišćenja ostataka nakon nesreće u Černobilju.
Zataškavanje nuklearne katastrofe
A sve je zataškavano na najperfidnije moguće načine. Najgore je što su svi pokušaji zataškavanja samo otežavali lečenje i sanaciju nesreće.
"Nesreća se dogodila u černobiljskoj nuklearnoj elektrani i jedan reaktor je oštećen. Sprovodimo mere da eliminišemo posledice nesreće. Pomoć je pružena najugroženijima. Vlada je uspostavila komisiju."
Te ključne četiri rečenice objavljene su kao mala vest u sovjetskoj novinskoj agenciji TASS nekoliko dana nakon nesreće u Černobilju, i to tek nakon što su švedski stručnjaci otkrili povišen nivo zračenja, pa su se uplašili da nije neka njihova elektrana pokvarena.
Ljudska patnja u danima i mesecima odmah nakon nesreće bila je gotovo nezamisliva. Čak i u satima nakon eksplozije. Kasnijom istragom je utvrđeno tačno kako i zašto je došlo do eksplozije, utvrđeni su i krivci za nesreću, ali da nije bilo brojnih spasilaca, nuklearna eksplozija u Černobilju mogla je uništiti celu Evropu, a možda i svet.
Broj evakuisanih znatno veći od prikazanog
Zvanične brojke govore o oko 135.000 evakuisanih ljudi, ali CIA veruje da je broj znatno veći. Brojevi kriju prave razmere tragedije. Tokom brze evakuacije razdvojene su brojne porodice, deca više nisu bila sa roditeljima, a neki nisu mogli da pronađu braću i sestre nedeljama nakon preseljenja. Prisilnog preseljenja. Uz sve te tragedije, mnogi nisu ni znali kuda idu jer neka mesta jednostavno nisu prihvatala ljude iz Černobilja zbog straha od zračenja.
Političari su brinuli šta će se dogoditi sa javnim mnjenjem, bojali su se da će Černobiljci preneti svoje nezadovoljstvo od Kirgizije do Baltika, a sve vreme - nevini su patili. Čak i kada su uspeli da pronađu mesto gde mogu da nađu utočište, nisu bili srdačno dočekani. Meštani su im zamerali jer su im zauzimali stanove, fabrike su morale da zapošljavaju radnike koji im nisu trebali i sve je to stvaralo otpor, a ponegde i otvorenu mržnju prema stradalima. A oni su zaista najveće žrtve sistema.
