"Muž i ja smo GASTARBAJTERI, 13 godina u braku. KREVET NE DELIMO, non-stop se svađamo, pivo mu je najbolje društvo, a mene krivi za sve. Sad hoće da se iseli i OČAJNA SAM - kako da DECA ŽIVE BEZ OCA"

O svojim problemima u braku napisala je sledeće: "Pozdrav svima, došla sam da se izjadam, jer više ne znam gde i kuda bih... Naime, muž i ja smo rešili da se, makar na neko vreme, prostorno raziđemo. On se uskoro seli u stan koji je bukvalno na minut od našeg.

Imamo dvoje dece, od 15 i 11 godina, u braku smo 13 godina, a zajedno 21 godinu.

Razlog su stalne svađe, provokacije, diskusije bez kraja – uhvati se za neku sitnicu i onda te uvuče u raspravu. Ja se upecam, pa kažem i ja njemu svašta, i tako u krug... U poslednje tri godine, kako sam pokušala da postavim neke granice, sve je eskaliralo. Optužuje me da mu 'pretim izbacivanjem iz stana', vređa me, prebacuje svu krivicu na mene – ja rasturam porodicu, ja sam ovakva i onakva, za sve sam ja kriva. On nikada ne priznaje svoj deo, uvek je u pravu...

On radi težak posao i po cele dane nije kod kuće. Oko dece, stana i svih obaveza – apsolutno sve obavljam ja. Sa decom nikada nema zajedničkih aktivnosti, nigde nismo otišli zajedno kao porodica, onako neobavezno – na ručak, u šetnju, kupovinu, bilo šta. Osim na more sedam dana u godini, a i to prođe u svađi – ja uradim neku 'glupost', on se naljuti i posle danima ne razgovara, i tako u krug.

Mi živimo u inostranstvu, ovde smo sami došli i sve stvorili od nule. Kada odemo u Srbiju na odmor, on je po ceo dan sa svojim društvom, a uveče često pripit dođe kući. Da napomenem da mu se život vrti oko piva – to mi je najveći problem kod njega, čak i više od 'teškog' karaktera. Dakle, on svaki, ali baš svaki dan popije četiri do šest piva. Ne bude pijan, ali opet – bukvalno pivo umesto vode".

"Imam osećaj kao da izdajem svoju decu"

Na formu ana.rs, gde vas čeka još intrigantnih ispovesti, navela je i ove detalje:

"Inače, kao čovek nije loš, ima dosta kvaliteta i za dosta stvari jeste u pravu. Među društvom je omiljen i važi za šaljivdžiju, iako svi znaju da voli da diskutuje i da se raspravlja. Ja mislim da on namerno provocira i onda posmatra reakciju – prosto 'usisa' čoveka u diskusiju, kao da ga to zabavlja. Ja, nažalost, nisam neko ko ume da odćuti i to me je dosta živaca koštalo, jer sam i ja svašta rekla zbog čega se sada kajem.

Jednostavno, pored njega sam osoba kakva ne želim da budem. Uprkos svemu, užasno smo vezani jedno za drugo – neka kozavisnost ili šta je već to. Kao što rekoh, on oko kuće, obaveza, računa, dece – ne zna ništa i sve to moram ja da obavljam za njega (ne zna jezik, to mu je glavni izgovor), a ja sam neko ko se godinama brinuo o njemu kao o detetu.

Sada, kada je došlo do toga da se makar iseli, pa da vidimo šta ćemo i kako ćemo, i da deca više ne slušaju svađe, ja sam u užasnoj panici. Meni se samo plače, ne vidim izlaz iz ovog očaja.

Da dodam još – mi ne spavamo u istoj sobi, nikada nismo. Ja sam sada kod ćerke i već joj smetam, a on je u dnevnoj sobi. Stan nam je ionako mali i druga opcija je bila da nađemo veći stan, ali šta mi to vredi kad ću i dalje biti pod stresom i svađama, a decu da ne pominjem.

Osećam se kao užasna majka – jednostavno, ni da ostanemo zajedno ni da se raziđemo ne vidim kao rešenje. Nesrećna sam i očajna. Deca su divna i osećam kao da ih izdajem. On takođe obožava decu i deca vole njega – nije tata godine, ali voli ih i dobar je prema njima, znam da su mu oni sve na svetu.

Zato me i ubija krivica – da će on sada živeti bez njih. Dođe mi da od svega odustanem, da ne nosim taj teret krivice, ali opet će sve biti isto i opet će deca ispaštati... i tako ne vidim izlaz iz ovog kruga".

"Ne mogu da se oslobodim krivice. Šta da radim ako ode?"

"Kao što rekoh, njegov stan je na minut od nas. Deca bi išla kod njega, a on bi svraćao ovde – blizu je, ali bismo ipak imali neku distancu i mir. Ali kakvo je i to rešenje? Ja iskreno ne vidim izlaz.

I kako će se sve to odraziti na decu? Da ne znaju da li smo rastavljeni ili nismo, da li smo porodica ili nismo? Evo, ne znam ni sama.

Kad sam ljuta na njega i kad je loš prema meni, radi me bes i bukvalno jedva čekam da nestane iz mog života – bukvalno mi se gadi. A čim se malo smiri, kajem se svom snagom, pa se pitam šta sam uradila, šta mi je sve to trebalo, zašto nisam ćutala...

Ta smena osećanja me izluđuje – više ne znam ni da li ga volim ili ne, da li želim rastavu ili ne, šta je dobro, a šta ne... Da se on pita, sve bi ostalo po starom – on nema zamerki, pa kaže da sam sve ovo ja isplanirala i da sada treba da preuzmem odgovornost.

A onda, kad vidi da sam očajna i da mi je loše, bude mu krivo i kaže da se ne sekiram, da će sve biti u redu, da se čuvam... i onda se ja osećam još gore.

Ne znam kako ću izdržati svakodnevicu bez njega, uprkos svemu – njegove stvari koje više nisu tu, zvuk vrata kad ode na posao...Jednostavno, on je deo mog života i mene same. Možda samo treba da se naviknem, možda će ta bol proći?

Idem na psihoterapiju već godinu dana, ali mi slabo pomaže – mislim da treba da promenim vid terapije. Od neurologa sam dobila lek, još nisam počela da ga pijem, plašim se nuspojava, ali mislim da ću uskoro morati. Možda jedino lekovi mogu da me izvuku iz ovog beznađa.

Molim vas, utešite me. Da li je neka od vas imala ovakav model odvojenog života, bez razvoda? Kako je sve funkcionisalo? Da li će ova bol i tuga, mešavina krivice, očaja, panike i straha, proći? Izvinite na predugačkom postu, morala sam da se izjadam..."

Saveti očajnoj ženi

Njena priča privukla je dosta pažnje pa su joj forumaši poručili: "Muž ti je kompleksaš. Ego mu ozbiljno pati zbog toga što ti znaš jezik i vučeš ga kao dete za sobom. 'Lek' mu je da te ponižava, maltretira, spušta i ubeđuje da si nešto loše uradila.

Očigledno to radi i sa drugim ljudima, da bi zamaskirao koliko je luzer (on samog sebe zapravo vidi kao takvog, pa se plaši da to ne vide i drugi). Kad se iseli – nazdravi samoj sebi."

"E, da, još nešto – muž ti je alkoholičar. Čisto da znaš. Jesi ti sada tužna i zbunjena, ali nemaš luksuz da uz to budeš i glupa. Dakle, nikako ne pristaj na to da imate dva stana, i to na minut, znači da ti spremaš oba stana (jer, zaboga, tvoja deca su tamo u prljavom, a i muž ti je, a možda je i delom tvoja krivica što je to sada tako...), plaćaš račune u oba stana i slično. Da ne bude da gospodin ima svoj mir dok cirka, a ti se duplo lomiš.

Takođe, budi oprezna. Ako gospodin napravi probleme i dugove – vi ste u braku, to su i tvoji problemi i dugovi. Gledaj da to odvajanje pravno ozvaničiš, da kasnije ne bi bilo problema.

Koliko će deca biti nesrećna i koliko će on biti 'super otac' kad vidi kako je lepa sopstvena kućica, sopstvena slobodica i sopstvena konzervica piva – tek će se videti."

"Nemam iskustvo sa odvojenim modelom života, ali imam sa razvodom. Nemoj da se plašiš razvoda. Jeste teško – biće i teže nego što ti je sada, ali kratko traje.

Naviknućeš se na život bez njega brže nego što misliš. I onda će biti bolje, mnogo bolje. Mene je telo bolelo od tuge, nisam jela, nisam spavala, ali to je trajalo možda nekoliko nedelja.

Onda, malo po malo, biva sve lakše i sve bolje, dok nisam procvetala. Srećno, šta god da odlučiš".

Pogledajte BONUS VIDEO: