Onog sekunda kada je Dejvid Kameron najavio ostavku na mesto britanskog premijera, dilema o njegovom nasledniku skoro da nije postojala - svi su uprli prstom u Borisa Džonsona.
Nekadašnji gradonačelnik Londona je sve samo ne političar iz šablona. Poslanik Konzervativne partije i najveći zagovaralac Bregzita devedesetih godina obreo se u novinarskom poslu, a jedno vreme živeo je baš u Briselu, protiv čijeg uticaja se danas toliko žustro bori.
Slobodnog duha, bez dlake na jeziku i s minimumom političke korektnosti, Džonson je funkciju gradonačelnika Londona obavljao u dva mandata, počev od 2008. godine.
Gafovi su oduvek bili njegov zaštitni znak.
U britanskom „Telegrafu“ dobio je otkaz jer je izmislio izjavu sagovornika, a tokom obavljanja funkcije prvog čoveka britanske prestonice stigao je da se posvađa s kuvarom Džejmijem Oliverom, da uvredi narod Papua Nove Gvineje nazvavši ih kanibalima, da skoro sravni sa zemljom 10-godišnjeg Japanca s kojim je igrao ragbi, i da grad Portsmut nazove „leglom droge, gojaznih ljudi i neproduktivnosti“.
Ipak, ono u čemu je neverovatno dobar jeste šarmiranje glasačkog tela.
Džonson je, uprkos brojnim optužbama, uspeo da učini nemoguće i ubedi većinu Britanaca da EU nije pravi izbor za njih, te sada s pravom figurira za premijersku fotelju.
Boris Džonson rođen je 1964. u Njujorku. Ima britanske, francuske, nemačke, ali i turske korene, s obzirom na to da mu je čukundeda Ali Kemal bio ministar unutrašnjih poslova u Otomanskom carstvu.
