„Niko nas ne ceni i ne vidi da smo žive“, reči su Radenke Stanković iz Gole Glave, kada govori o tome kako izgleda život žene u srpskom selu. Čak i u njenom slučaju, kada je žena ne samo formalni vlasnik dobrog gazdinstva, nego neko na kome i bukvalno stoji kuća, okućnica i farma sa 33 krave i dnevnom proizvodnjom od 520 litara mleka.
Do Radenkinog domaćinstva u ovom valjevskom selu trenutno vodi obilazni put jer se glavni asfaltni, već mesecima, rekonstruiše. Bez obzira na to, cisterna stiže svakodnevno, pa Stankovići godišnje isporuče 150.000 litara mleka. Cena u otkupu je 36,6 dinara litar, a premije ni za jedan mesec ove godine nisu stigle.
- Kako da budem zadovoljna? Nekad smo radili i sir i kajmak, ali se tek to ne isplati. U dva sata nakon ponoći odlazila sam na pijacu, kad dolazi nakupac i prosto mi je hiljadu puta došlo da ga lupim kofom kad počne da mi skida cenu! A moraš da prodaš, jednostavno nemaš izbora, ne možeš da vratiš, pogotovo leti kad je toplo. Zato sam to prekinula i nabavila aparate za mužu, sad je sve povezano i mleko direktno ide u kazan, čime se čuva i kvalitet, a to se traži – objašnjava naša sagovornica.
Nije “dobro”, nastavlja priču, što njeno gazdinstvo spada u red razvijenih, jer su tako uskraćeni za državne subvencije. S druge strane, matematika je surova – toliki broj stoke znači i znatno veći trošak njihove hrane koja se sve skuplja, dok cena Radenkinog proizvoda miruje.
- Mi imamo 33 krave, a država daje subvencije ako imaš do 20 krava. Mi smo tu malo i kažnjeni. S druge strane, dobiti sredstva preko IPARD-a, jako je teško. Zato sve moramo sami, moj suprug i ja, jer sin radi u Valjevu, a ćerka studira u Beogradu. S nama je i svekrva, ali ona je stara i ne može mnogo toga – priča Radenka, kojoj se kosa na glavi diže na pomen teorije o “ženi gazdarici”.
Jer, iako u teoriji piše da je vlasnica razvijenog seoskog gazdinstva, u praksi njen dan nije samo farma krava, nego i svinje, ovce, bašta i njiva, a to znači da ne zna kada joj posao počinje, a kada se završava.
- U gradu nakon završenog radnog vremena idete kući i u hladovini ste. Ja ležem u pola jedan, a ustajem u pola šest. Prvo bašta, pa onda štala. Hrane se krave, pripremam aparate za mužu i kreće muža. To traje do devet. Onda spremam doručak, ali ako problema u štali onda do 11 sati nema doručka . I tad kreće silaža, a to je dug proces. U međuvremenu, moram da procenim po vimenu da li imam mužu u podne ili nemam. Ako je ima, ona ne može da se odlaže. Pa onda sledi pranje opreme i održavanje štale i već je pola četiri. E tad konačno treba nešto i pojesti, pa se sprema ručak. Posle krećem dalje, seno opet, a u međjuvremenu sam nahranila svinje više puta i starala se o ovcama. A gde su svi poslovi u kući, od pranja do raspremanja, koje niko ne vidi – pita se Radenka.
Onda, ne bez gorčine u glasu, dodaje da joj “dođe da se umeša u politiku”, objašnjavajući da je “sita” sistema u kojem kada se promeni vlast u gradu, promeni se i predsednik seoske Mesne zajednice i “asfaltira kod sebe, dok kod nas nema ni sijalice, već tumaramo u mraku dok predajem 520 litara mleka dnevno, plaćam državi sve što traži, a sebi poreze i doprinose”. Pogotovo i jer žene na selu niko ništa ne pita.
- Nas nema nigde! Da li ste nekad videli ženu sa sela da je bila na nekoj funkciji u Opštini? Ja nisam. Nema žene sa sela nigde, ona je samo tu da radi, a nismo mi baš nepismene i neškolovane. Što nas potcenjuju – zaključuje ona.
