Socijalna pomoć je njegov jedini izvor prihoda, dok glavni trošak predstavlja hrana za stoku
Brat mu povremeno pomaže, ali najveći deo posla obavlja sam
Zoran Macan (53) iz sela Proboj kod Ljubuškog primer je čoveka koga ni teška životna sudbina nije zaustavila. Iako živi bez jedne noge, svakodnevno sam vodi brigu o stadu od oko 150 koza i, kako sam ističe, već punih 20 godina nije bio bolestan.
U razgovoru za "Glas Hercegovine" objasnio je kako uspeva da izdrži sav fizički napor, iako živi sam. Kaže da ne pije ni kafu ni gazirane sokove, a snagu pripisuje disciplini i vežbanju koje praktikuje svake večeri.
Uz osmeh pokazuje mišiće koje je, kako kaže, stekao zahvaljujući stalnom radu.
Poslednji dinar daje na životinje
Brat mu, dodaje, pomaže kad god je potrebno. Automobil vozi jednom nogom, a tokom brojnih operacija preživeo je i sepsu.
– Dvadeset godina nisam ni kijavicu imao. Celu zimu radim mokar do gole kože, a ništa me ne boli. Bude i minus deset, a ja spavam s otvorenim prozorom – priča Zoran, skidajući čizmu i pokazujući da ispod nje na nogu najpre navuče plastičnu kesu.
Uprkos invaliditetu, priznanje invalidnosti nikada nije dobio, pa samim tim ni pravo na penziju. Danas živi od oko 250 konvertibilnih maraka socijalne pomoći.
Ovakvim tempom radi već osam godina bez ijednog dana odmora. Svako jutro ustaje u pet sati i strogo se drži svoje rutine i discipline.
Najveći trošak mu je ishrana za koze - samo mekinje ga godišnje koštaju više od 5.000 maraka. Ipak, kaže da bi radije dao i poslednju marku nego dozvolio da životinje pate.
Do sada se ženio dva puta, a veru u ljubav nije izgubio.
- Ako Bog da, biće i treći put. Evo prilike, neka se javi koja hoće. Ali teško je - kad vide stoku, odmah odustanu - kaže kroz smeh.
