Kada god se u laminačkoj školi, pored Gradiške, oglasi zvono, Nadi i Branku Čugalju, bivšim učiteljima koji žive u blizini, zatreperi srce, navru snažne emocije.
Njih dvoje su, počev od šezdesetih godina prošlog veka, izveli po četrdeset generacija učenika. Branko je penzionisan 2003, a Nada dve godine kasnije. Uspomene su, priča Nada, još sveže, a sećanja sežu u davne godine začetaka školstva u Lijevče polju.
- Učionice su 1963. godine, kada sam ovde prvi put stala ispred table i učenika, izložena njihovim radoznalim pogledima, bile pune a uslovi rada teški. Nije bilo dovoljno učitelja, nas dvoje predavali smo po nekoliko predmeta. Nastojali smo, osim školskih lekcija, doprineti izgradnji mesta, škole, drušvenih objekata – priseća se Nada svoje i Brankove uloge u ovom velikom selu tokom radnog veka. Ona je poreklom iz Laminaca, a Branko iz Devetaka kod Novog Grada. Upoznali su se u banjalučkoj Učiteljskoj školi, kada je Branko bio u trećem, a Nada đak prvog razreda. Tome periodu često se vraćaju a na obostarnoj ljubavi jednoga prema drugome i prema zajedničkom životnom pozivu izgradili su svoju životnu filozofiju.
-Smatramo da je uloga učitelja, nastavnika i svakog drugog radnika u prosveti veoma odgovorna i slojevita. Bio sam direktor škole i predsednik Mesne zajednice Laminci. Istu važnost davao sam obavezam u školi i selu – priča Branko, još uvek vitalan i aktivan u svojoj sredini.
- Mnogo smo uradili, izgradili školsku zgradu i druge objekte zahvaljujući velikoj volji meštana koje smo stalno podsticali, njihovoj želji da doprinesu napretku, boljem životu – opisuje Branko Čugalj stalnu borbu, napore u učionici, u školi i izvan njenih zidova i ograde, za napredak cele zajednice. On je ovo mesto u plodnoj lijevčanskoj ravnici poistovetio sa drugim zavičajem, iz kojeg je otišao kao školarac, mnogo pre punoljetstva, piše Srpskainfo.
- Od prvog dana, kada smo se nas dvoje zaposlili u školi, beše to stari objekat bez osnovnih uslova, gde nam je bilo pretesno te smo časove često držali vani, ispod drveta ili u dvorištu, učenike smo učili životu, lepom vaspitanju, ukazivali na važnost učenja i stalnog napredovanja. Zato sam najsrećnija kada sretnem ili kada nam na kućna vrata pokucaju bivši učenici, uspešni u mnogim oblastima ali pre svega dobri ljudi, uzorni u svojim porodicama i sredinama – objašnjava Nada odnose koje je izgradila u učionici a njena deca, kako kaže, usvojila i gordo ponela u život i svet.
Najteže joj je bilo, veli, nakon penzionisanja, kada čuje školsko zvono ili graju učenika na odmoru.
- Tiho sam, već po navici, malo pre zvonjave, odlazila u baštu, podalje od kuće da ne čujem taj zvuk jer me on podseća na školu i mnoge godine provedene u učionici. Nažalost, sada su škole poluprazne, nema dece, sve je nekako utihlo, postalo neprimetno. U jednom razredu je po nekoliko đaka a nekada, u vreme moga učiteljevanja samo u trećem bila su dva odelenja sa više od pedeset učenika – priča učiteljica kojoj su Laminčani, njeni bivši učenici davno dali čistu peticu za lekcije kojima ih je naučila.
Veseli učitelj
Branko je napunio osamdeset godina ali mu to ne predsatvlja prepreku za stalnu fizičku aktivnost. Redovno se odaziva na skupove koje organizuju njegove komšije, prijatelji bivši učenici.
- Uvek igram, pevam, ne predajem se jer duh održava čoveka. Moje misli su uvek u pozitivnom pravcu. Ni na šta se ne žalim, ne tugujem nego se smejem, budim optimizam u ovo sumorno vreme jer to nam je najpotrebnije – smatra Branko.
Potomci u Srbiji i Australiji
Nada i Branko često prelistavaju porodične albume, đačke slike i uspomene, pokazuju fotografije kćerki, unuka i praunuka. Kćerka Branka, kažu, živi u Australiji, a Dubravka u Beogradu.
- Možemo se pohvaliti sa troje unuka, Marijom i Branislavom u Australiji i Danilom u Beogradu. Imamo i praunuka Alana u Australiji. Sa njima smo svakodnevno u kontaktu, obostrano se posećujemo, čak smo deset godina živeli u Beogradu a više puta po nekoliko meseci boravili u Australiji – priča Nada ne propuštajući priku da nam pokaže i svoj vrt sa mnogo ruža i drugog cveća.
