Slične situacije su se dešavale i u Egiptu tokom 2011. godine
Važno je težiti institucionalnoj političkoj konkurenciji
Već više od godinu dana Srbija živi u režimu stalnih protesta i blokada. Studenti, građanske inicijative i različite političke grupacije zauzimaju ulice i fakultete, insistirajući na poruci da se bore za demokratiju i protiv, kako tvrde, "autokratije i nedopustivog modela vlasti". Takav narativ zvuči poznato i u prvi mah deluje legitimno. Međutim, ozbiljna politika ne meri se parolama, već sadržajem. A kada se zagrebe ispod površine, postaje jasno da problem Srbije danas nije samo način vladanja, već - i to možda još više - kakva se alternativa nudi i ko stoji iza nje.
Upravo tu počinje priča koju je Srbija već imala priliku da vidi, ali je, izgleda, nije do kraja razumela.
U Egiptu 2011. godine studenti su, kao i danas u Srbiji, verovali da stoje na pragu istorijske promene. Trg Tahrir bio je prepun mladih ljudi, univerzitetskih profesora, liberalnih aktivista, ali i ideološki suprotstavljenih grupa - od sekularne levice do islamske ekstremne desnice. Razlike su privremeno zanemarene u ime jednog cilja: rušenja vlasti Hosnija Mubaraka.
Taj trenutak je sa Zapada slavljen kao pobeda demokratije. U stvarnosti, bio je početak institucionalnog sloma države.
Nakon pada Mubaraka, Egipat nije dobio demokratsku tranziciju. Dobio je haos. Bezbednosni aparat se raspao, policija se povukla sa ulica, a osnovne funkcije države prestale su da rade. Građani su organizovali improvizovane straže po naseljima, jer država više nije bila u stanju da garantuje elementarnu bezbednost. Pljačke, nasilje i politički obračuni postali su deo svakodnevice.
Univerziteti, koji su u simboličkom smislu bili srce "revolucije", prestali su da budu mesta obrazovanja i kritičkog mišljenja. Studenti koji su verovali da su nosioci promene vrlo brzo su shvatili da nemaju nikakav uticaj na političke odluke koje su se donosile iza zatvorenih vrata.
Haos se momentalno prelio na ekonomiju. Turizam, jedna od ključnih grana egipatske privrede, praktično je kolabirao. Investicije su se povukle, valuta izgubila vrednost, nezaposlenost eksplodirala. Građani su živeli znatno teže nego pre rušenja režima. Demokratija je postala apstraktna reč u svakodnevici u kojoj je osnovna egzistencija bila ugrožena.
Dok su studenti i liberalni aktivisti ostali zaglavljeni u protestnoj logici, politički prostor su preuzeli oni koji su jedini imali jasnu strukturu i snažnu ambiciju za vlast. Muslimansko bratstvo nije pobedilo zato što je nudilo modernu demokratiju, već zato što je imalo organizaciju, disciplinu i jasan cilj. Oni koji su rušili sistem nisu imali plan kako da ga zamene. Oni koji su čekali i iskoristili priliku koju su studenti napravili - imali su ga.
Konačan ishod bio je vojni udar 2013. godine i povratak autoritarnog modela, snažnijeg nego pre 2011. Studenti koji su započeli proteste završili su politički marginalizovani, često represirani i potpuno isključeni iz procesa odlučivanja.
To je suština Egipatska revolucija 2011: studenti su bili iskorišćeni i prevareni, njihova energija upotrebljena za rušenje poretka, a zatim odbačena kada je došlo vreme za vlast.
Srbija danas nije Egipat 2011. godine, ali određeni obrasci ponašanja postaju zabrinjavajuće slični. Dugotrajne blokade ne nude politički program, ne nude institucionalni okvir, niti nude odgovor na ključno pitanje: ko i kako preuzima odgovornost sutra?
Još važnije, alternativa koja se danas artikuliše kroz proteste nije proevropska, niti demokratska u punom smislu te reči. Naprotiv. U pozadini studentskog nezadovoljstva sve jasnije se profilišu političke i ideološke grupe koje nude više nacionalizma, tvrđu retoriku prema susedima, otvorenu ili prikrivenu bliskost sa Rusijom i sumnju prema evropskom putu Srbije.
To nije liberalna, reformska alternativa. To je povratak u političke obrasce koje je Srbija već skupo platila.
Posebno zabrinjava činjenica da se u istim protestnim kolonama danas nalaze ekstremi sa oba ideološka pola. Sa jedne strane, radikalna levica koja otvoreno osporava tržišnu ekonomiju, institucije i samu ideju parlamentarne demokratije. Sa druge strane, radikalna desnica koja promoviše etnički ekskluzivizam, revizionizam i strateško vezivanje Srbije za Rusiju.
To nije pluralizam. To je ideološki savez iz nužde, zasnovan isključivo na želji da se postojeća vlast sruši, bez dogovora o tome kakva država treba da se gradi posle.
Istorija pokazuje da takvi savezi ne proizvode demokratske poretke. Oni proizvode političku prazninu. A prazninu uvek popunjavaju samo najorganizovaniji, najradikalniji i najekstremniji.
Važno je to reći jasno: blokada nije demokratija. Ona može biti legitiman oblik pritiska u određenim okolnostima, ali kada postane trajno stanje, bez političkog cilja i odgovornosti, pretvara se u sredstvo destabilizacije. U takvom ambijentu ne jača demokratska konkurencija, već samo slabi poverenje u institucije.
To nije put ka evropskoj Srbiji. To je put ka društvu u kojem se vlast ne osvaja programima i izborima, već pritiskom i haosom.
"Vaša energija, znanje i spremnost na angažman imaju vrednost"
Zato se studentima mora govoriti otvoreno i bez uvijanja. Vaša energija, znanje i spremnost na angažman imaju vrednost. Ali istorija neumoljivo pokazuje da iskrena namera sama po sebi ne štiti od manipulacije. Ako ne postavite pitanje ko vas politički vodi, kakvu državu želite i ko će sutra preuzeti odgovornost, rizikujete da vaša borba posluži onima koji nude manje slobode i demokratije, a ne više.
Egipatski studenti su verovali da otvaraju prostor slobode. U stvarnosti su otvorili prostor drugima da preuzmu vlast bez odgovornosti i bez jasnog demokratskog sadržaja. Njihova greška nije bila u hrabrosti, već u poverenju. Ta lekcija nije ni daleka ni teorijska. Ona je jasno upozorenje.
Srbija danas ne stoji pred izborom između „demokratije“ i „nedemokratije“. Stoјi pred izborom između institucionalne političke borbe i ulice bez jasnog cilja. Kritika vlasti je legitimna i potrebna. Ali alternativa koja nije proevropska, koja flirtuje sa nacionalizmom, Rusijom i regionalnim tenzijama, nije demokratska zamena – već korak unazad.
Vlast se ne pobeđuje rušenjem institucija, već njihovim jačanjem kroz političku konkurenciju. Sve drugo vodi u scenario koji je već viđen: studenti veruju da otvaraju prostor slobode, a u stvarnosti otvaraju vrata onima koji žele vlast bez izbora sadržaja – samo bez konkurencije.
