Čedomir Antić navodi da je pitanje zahvaljujući Đukanovićevoj koncepciji postalo prvorazredno
"Čudo je da srpske stranke uopšte imaju i 20% podrške birača, kao i da je srpski identitet još uvek brojan pa u nekim segmentima i većinski", navodi Antić
Tokom proteklih sedmica Crna Gora je ponovo u žiži zanimanja srpske javnosti. Podeljena i radikalizivana srpska politička scena jednovremeno govori o izdaji bratske države, nezahvalnosti rukovodstva - koje je zvanični Beograd na svaki način podržao prilikom dolaska na vlast - kao i o pokušaju izvoza političkih problema iz Srbije, zloupotrebni državne diplomatije, te čak o nastavku srpske velikodržavne i imperijalne politike…
Ono što je u sadašnjoj krizi najneobičnije, sadržano je u činjenici da glavnina kritike ide na račun većine poslanika Srba u Skupštini Crne Gore. Njima je zamereno što nisu učinili da zajedno sa promenama delova Ustava Crne Gore iz 2007., koje su tražili iz Brisela radi pristupanja Crne Gore u EU, budu usvojene i promene u tzv. identitetskim zakonima. Pre svega reč je o srpskom jeziku. Crna Gora je jedna od tri međunarodno priznate države u kojoj veliki deo stanovništva govori srpskim jezikom.
Pre dvadeset i dve godine u Crnoj Gori dve trećine građana govorilo je srpski jezik kao svoj maternji: političke manipulacije, pritisci i segregacija učinili su da danas ovim jezikom govori 45%, ali je to i dalje jezik sa najviše govornika u državi – čak i više nego što je ostalih, koji govore crnogorski, bošnjački, srpsko-hrvatski i bosanski, uzetih zajedno. Srpski jezik je priznat, zajedno sa ostalim jezicima, ali je zvanični jezik ipak crnogorski. I dok su nacionalne manjine grupisane u određenim krajevima i podržane od nacionalisičke crnogorske manjine, koja uz njihovu podršku postaje apsolutna većina, srpski jezik je od centralnih vlasti svuda, a posebno u prosveti, kulturi i državnoj upravi skrajnut toliko da je do 2020. u Podgorici bilo više natpisa na kineskom nego na ćirilici.
Mržnja prema Srbima ideologija je Đukanovićeve Crne Gore, vrlo često su na podsticaj iz SR Nemačke, Britanije i sopstvenih matičnih država pokreti Bošnjaka, Albanaca i Hrvata prihvatali i za sebe nepovoljna rešenja kako bi naškodili Srbima i pokazali celom svetu kakvo je rešenje moglo biti postignuto za BiH, Kosovo i Metohiju, Vojvodinu, pa i Beograd. Rešenje prema kome bi elita bia rasrbljena, pa bi onda upravo ona predvodila progon sopstvenog naroda, njegove kulture, crkve i prosvete. Uostalom, zar tako nešto nismo imali u samoj Srbiji od 1944. do 1990. godine?
Neobično je opredeljenje bilo kog političara iz Srbije da zbog odluke većine srpskih poslanika da u Skupštini Crne Gore glasaju za izmene ustava, uključivši u njih i izmene članova posvećenih identitetu, kritikuje vođstva srpskih stranaka. Jedni to čine sa idejom da su ovi propustili da to urade korumpirani vlašću ili od stranaca, dok drugi pitaju „čemu postojanje srpskih stranaka“ u Crnoj Gori ako im je jedino važno uključivanje ove države u Evropsku uniju. Istina je vrlo jednostavna, ona ipak seže u samu srž politike. Jedno od osnovnih pravila bavljenja politikom glasi: samo u odsudnim časovima idi u rat za koji znaš da ćeš ga izgubiti i nikada sam ne pokazuj slabost.
Preovlađujući problem srpske političke scene u odnosu na Crnu Goru predstavlja nesposobnost većine naših političara, ali i gotovo celokupne javnosti, da vide brojne, spektakularno zanimljive ali u svakom političkom poslu beskrajno zamorne i frustrirajuće nijanse njenog društva. Bilo da ste srpski nacionalista ili pak autošovinista, za Vas će Crna Gora i Crnogorci do sada uvek biti u suštini jedan narod sa građanima Srbije. Vekovima stvarana adaptivnost i prodornost naše braće i sestara iz Crne Gore, te suštinske veze sa Srbijom – naročito Beogradom – učinile su da velika većina građana Srbije ne vide i drugu stranu medalje.
Pre svega Crna Gora i Srbija od srednjeg veka (a ta zajednička državnost u tolikoj davnini, osim nekih bledih tradicija, danas i nije politčki mnogo uticajna) nisu bili u funkcionalnoj jedinstvenoj državi koja bi se mogla porediti sa nekom modernom evropskom državom. Istina je da su čak i komunisti u Srbiji gajili nekakvo posebno zajedništvo ekskluzivno sa Crnom Gorom. Recimo, zbog gradnje pruge Beograd-Bar, tog više od veka starog sna, su se i posvađali sa drugim republikama. Izgradili su ovu najtežu deonicu železničke mreže ovog kontinenta uprkos svima. Nakon takvog uspeha, otkrili su da je njen značaj iz nekoliko razloga daleko podbacio velelepna očekivanja.
Jugoslovenstvo je pod znak pitanja stavilo svako zajedništvo Crne Gore i Srbije koje bi bilo deo srpskog nacionalnog i državnog projekta. Štaviše, dogodio se neobičan obrt pa je Srbija od nesuđenog hegemona postala predmet hegemonih težnji. Prevlast je, međutim u takvoj disproporciji manjoj strani teško da dugoročno ostvari, a to bi značilo i da se Crna Gora od 1990. do danas prečesto nađe na gubitiničkoj strani. Tek su okolnosti sa početka našeg veka – pritisak iz inostranstva, teškoće u samoj Srbiji, dinamika promena u Crnoj Gori – učinili da Đukanovićev režim izađe na čistac i kaže da želi nesrpsku, nezavisnu crnogorsku državu.
Nekada jedinstveni srpski narod Crne Gore, formalno se izjašnjavao kao nova nacija, ali su vremenom crnogorski i jugoslovenski identitet postali realnost, dok je srpstvo svedeno na folkor i jedno u Beogradu neverovatno, ali u Crnoj Gori fundamentalno, pitanje „hoće li nam izvanjci nešto određivati“. Samo zahvaljujući Đukanovićevoj koncepciji prema kojoj su Srbi postali najveći neprijatelji, a novi identitet povezan sa projektima razbijanja SFR Jugoslavije (istina deset godina posle njenog nestanka), ovo pitanje je postalo provorazredno. Mada veliko je pitanje kakva je to bila srpska hegemonija kada su Crnom Gorm „brate i rođe“ upravljale i 1919. a nekmoli 1990. ili 2001. godine, dok Beograđani, Somborci, Piroćanci ili Užičani nikada, od vremena despota Đurđa Smederevca, nikada nisu imali ništa sa vođenjem crnogorskih poslova.
Stvarnost Crne Gore je petrifikacija odnosa snaga među njenim pravoslavnim stanovništvom. Srba će, dokle god postoji nezavisna Crna Gora biti nešto manje od Crnogoraca. Srpski jezik će, dokle god bude i malo demokratije u toj državi, biti jezik najvećeg dela njenog stanovništva. Stvari će se menjati samo ukoliko dođe do nekih velikih globanih promena ili se sama Srbija radikalno promeni. Istina je da Srbija od 1918. do 1990. praktično nije postojala kao samostalni faktor u jugoslovenskoj politici. Činjenica je da je matica srpskog naroda posle bila pod sankcijama i u ratu sa globalnim hegemonom od koga su zazirali Ruska Federacija i NR Kina. Posle 2000. mi smo pod uticajem SAD i EU, koji su pokupvali sve što su mogli u našoj državi, korumpirali elitu i premrežili Srbiju svojim agenturnim „nevladinim“ organizacijama, koje primaju stotine miliona evra novca iz raznih stranih državnih budžeta.
Na sve to dolazi i zbunjenost javnosti u Srbiji. Neprekidno čujemo priče o tome kako je nemoguće biti Crnogorac a ne biti Srbin. Danas je to itekako moguće. Mi smo to omogućili. Naši preci stvaranjem jugoslovenske države - koja je otvorila vrata za sistemsku asimilaciju srpskog naroda u državi koju je doživljavao kao svoju; a mi tako što radikalno nismo odbacili njene političke tekovine.
Problem sa Crom Gorom omogućen je činjenicom da Srbija jako dugo niti je bila faktor niti je definisala svoju politiku. Tu politiku određivao je kako je ko stigao, ali uglavnom Srbi iz Crne Gore koji su svoj zavičaj videli kao poseban i ekskluzivno svoj, a Beograd kao svačiji pa i sopstven. Učinivši srpski narod i SPC svojim ekskluzivnim neprijateljima, Milo Đukanović je pokazao put naše borbe. Tek od 2019. Srbija je počela da podržava srpske stranke u Crnoj Gori. Ranije su srpske vlade podržavale familije nekih ministara ili šefova kabineta, partije drugova iz političke škole u Kumrovcu, poslovne partnere i razne trgovačke kalauze... Sve druge nacije na Balkanu i u Istočnoj Evropi, podržavale su i podržavaju stranke svoga naroda u drugim državama.
Promena od 2020. nečemu je mogla da nas nauči. U Crnoj Gori je moguće biti Srbin, a biti protiv Srbije. Crnogorsko srpstvo je drevno, protonacionalno. Danas će akademik, istoričar u Beogradu, iskreni srpski rodoljub, reći kako je i Crna Gora matica srpskog naroda. Reč je, naravno o imaginaciji - Crna Gora to nije više od veka, a i pre nije imala političkih, ekonomskih i ljudskih kapaciteta da tu ulogu pretvori u nešto više od puste, frustrirajuće, želje. Srpstvo Crne Gore starije je od Srbije – naša država, čak i kada stotinama godina nije postojala zvala se Srpska zemlja ili Srpske zemlje, stranci su je zvali Srbija. Naziv Srbija nametnut je od strane Austrije tokom 18. i 19. veka (zbog aspiracija na srpsku krunu koje sežu u početak 13. veka), a u Beogradu su ga, ne bez dvoumljenja, prihvatili tek dvadesetih godina 19. veka. Ta ideja da je Crna Gora matica (čak i kada je vode Đukanović ili Spajić), te da je starija i važnija od svake srpske države; strah da se ne postane „Srbijanac“ – pa čak i ako živite na Vračaru - veći su podsticaj crnogorskom separatizmu nego učenja par crnogorskih fašista iz Drugog svetskog rata.
Upravo iz navedenih razloga je potpuno besmiseno osuđivati ili iščuđavati se odluci većine srpskih poslanika u Skupštini Crne Gore da glasaju za izmene ustava u koje nije uvrštena i promena identitetskih članova. Pre svega da su odbili da glasaju bilo bi logično da napuste vladu. Ukoliko ne bi glasali, promenu ustava bi i dalje podržalo više od četiri petine (a potrebno je dve trećine) članova parlamenta. Da su se i sporazumeli o promeni identitetskih članova (a za to, sve zajedno sa koalicionim partnerima, nisu imali podršku 2/3 posanika) i nekim čudom izglasali promene, identitetski članovi menjaju se na refererndumu, većinom koja prelazi 60%. Ta većina je do sada u Crnoj Gori nedostižna, posebno kad je reč o pravima Srba.
Realnost je siva, ali obzirom na okolnosti, čudo je da srpske stranke uopšte imaju i 20% podrške birača, kao i da je srpski identitet još uvek brojan pa u nekim segmentima i većinski. U Austriji je nemački identitet praktično nestao, mada tamo nema tako bezočnih i dovoljno neobrazovanih da proglase postojanje austrijskog jezika. Činjenica da SPC-u pripada oko 65% građana Crne Gore, da srpski jezik govori 45%, da se na popisu 34% građana izjasnio kao Srbi, te da beogradske novine u Podgorici čita više ljudi nego u celoj BiH (!), veliki su politički, ekonomski i društveni kapital Srpstva i Srbije. Srpske stranke u Crnoj Gori (Koalicija za budućnost Crne Gore) će verovatno postići većinu svojih ciljeva, ali taj put mora biti zauman i kompromisan.
Ostaje pitanje šta treba da radi Srbija? Crna Gora će, nažalost, uvek biti stranačko pitanje u Srbiji. Srbija nema interes da proširi svoje granice, ali ima da njen narod bude ravnopravan i slobodan. To je moguće postići promenom Ustava CG i uspostavom konstituivnosti – kao u Belgiji i S. Makedoniji ili stvaranjem srpske političke autonomije kao u BiH ili albanske na Kosovu i Metohiji. To treba da bude izbor Srba u Crnoj Gori. Mi im moramo pomoći u meri u kojoj drugi pomažu svoje sunarodnike i srazmerno stranom i državnom novcu Crne Gore koji je decenijama radio na rušenju tradicionalnog identiteta Crne Gore (a SAD su Crnu Goru pomagale toliko da je 2000. po stanovniku primala manje novca samo od Izraela). Pomoć treba da ide samo onim Srbima koji Srbiju vide kao maticu. Svima ostalima treba jasno staviti do znanja da Srbija nije livada čiji je vlasnik poludeo.
