Stanovnici sela žele da se Jabukovac pamti po vrednim ljudima, tradiciji i svakodnevnom životu, a ne isključivo po strašnim zločinima koji su ga zadesili
Radosavljević je tokom suđenja proglašen neuračunljivim i umesto zatvora upućen je na obavezno psihijatrijsko lečenje u Specijalnu bolnicu
Za manje od sat vremena, 27. jula 2007. godine, tridesetdevetogodišnji Jabukovčanin Nikola Radosavljević, gastarbajter iz austrijskog Hinberga, ubio je devetoro svojih komšija i teško ranio još dvoje meštana, zauvek promenivši život ovog sela.
Devetnaest godina kasnije, Ulica Albanske spomenice ponovo je mirna. Tek poneki prolaznik remeti tišinu, ali su pojedina domaćinstva ostala pusta. Među njima je i kuća Nikole Radosavljevića, obrasla korovom i bez znakova života. Njegova deca odavno više ne dolaze u Jabukovac.
Na prvi pogled selo je nastavilo dalje, ali njegovi stanovnici kažu da postoje rane koje vreme nije zalečilo. Najteže je, pričaju, nositi teret mesta iz kog dolaze.
- Čim kažemo da smo iz Jabukovca, primetim da se ljudima promeni pogled. Odmah nas gledaju drugačije. Kao da je celo selo ostalo upamćeno samo po tome, a ne po ljudima koji ovde žive - kaže jedan od meštana.
Kao da jedna rana nije bila dovoljna, 7. avgusta 2019. godine Jabukovac je ponovo dospeo na naslovne strane zbog četvorostrukog ubistva u zaseoku Velja Vratna. Iako su okolnosti dva zločina bile potpuno različite, u javnosti je Jabukovac ponovo postao sinonim za tragediju.
- Verujem da bi svako od nas voleo da se Jabukovac pamti po nečemu sasvim drugom. Mi smo vredni domaćini. Imamo svoju tradiciju, vlašku kulturu i običaje, plodne njive i šume. Ovde ljudi žive od svog rada, obrađuju zemlju, podižu porodice i bore se da sačuvaju selo. Voleo bih da nas po tome prepoznaju, a ne po onome što se dogodilo pre gotovo dve decenije - kaže naš sagovornik.
Posle zločina koji je zauvek promenio istoriju ovog mesta, meštani ne traže da se ono što se dogodilo zaboravi. Žele samo da Jabukovac jednog dana bude poznat i po životu koji se u njemu svakodnevno odvija, a ne isključivo po tragedijama koje su ga obeležile. Za njih, 27. jul 2007. nije samo datum iz crne hronike.
- Tih dana su oko naših salaša goreli požari. Svi smo bili zabrinuti da nam ne izgore torovi u kojima su naši stari nekada čuvali stoku. A onda se desilo ovo nezamislivo. Mislim da svako od nas i danas pamti taj dan do najsitnijih detalja - gde smo bili, šta smo radili, ko nam je javio da neko u selu puca, ko je ubijen, ko ranjen. Posle toga više ništa nije bilo isto.
Meštani su kasnije pričali da je sve počelo nakon svađe Nikole Radosavljevića sa suprugom Jelenom, koju je pretukao. Ona je, kako je kasnije svedočila, uspela da pobegne kod komšinice Ilinke Vanković, verujući da su njen i životi njene dece ugroženi.
Krvavi pohod kroz selo
Pre nego što je krenuo u krvavi pohod, Radosavljević je skočio u bunar, iz kog se, prema svedočenju komšije Dragoslava Bađikića, gotovo sam izvukao. Bio je uveren da su mu u bunar bačene "mađije", u koje je verovao i od kojih se "štitio" crvenim koncem. To mu je, pričao je kasnije i njegov otac Petar, potpuno pomutilo razum. Ubrzo potom krenuo je kroz selo sa puškom i redenicima municije oko ruke.
Prve žrtve bile su njegove prve komšije – Veljko Đorđević (58), njegov sin Dragan (22) i tašta Marina Kutkuregović-Barbucić (75), koje je ubio sa oko petnaest metara udaljenosti dok su se nalazili na spratu kuće. Telo starice pronađeno je na stepenicama. Jedina koja je iz te kuće preživela bila je Veljkova ćerka Sanja, koja danas kao lekar živi i radi u Nemačkoj.
Branislava Borongića (58) i njegovu tri godine mlađu suprugu Draginju ubio je gotovo na kućnom pragu. Zatim je sreo stariju ženu i na vlaškom je upitao da li se bavi magijom. Pošto je odgovorila da ne, pustio ju je.
Potom je pucao na rođaka Peru Vujića i ranio ga, a zatim hladnokrvno ubio Srđana Bađikića (15). Srđanovog oca Sinišu (36) usmrtio je kada je potrčao da spase sina.
Ubio je i Branislava Badejevića (30), kome je na pitanje: "Komšija, šta to radiš?", odgovorio: "Ubijam i sve ću da vas ubijem", a zatim ranio komšinicu Vanucu Badejević. Pored sina je u tom trenutku bila njegova majka Ljubinka Njegrić.
Na kućnom broju 71 ubio je Persu Jelicu Banković dok je prostirala veš na terasi. Nastavljajući krvavi pohod, sreo je jednog mladića koji ga je upitao šta radi. Rekao mu je da ćuti ili će i njega ubiti. Starca koji je prošao pored njega nije ni primetio jer je u tom trenutku punio pušku.
Svoju poslednju žrtvu, Aniku Čogić (62), taštu svog rođenog brata Novice, ubio je pre nego što je tokom noći uhapšen kod porodične grobnice, gde je pokušao da izvrši samoubistvo.
Nije u zatvoru, već u psihijatrijskoj ustanovi
Nikola Radosavljević danas nije u zatvoru. Na suđenju je utvrđeno da je u trenutku izvršenja zločina bio neuračunljiv i da nije bio svestan svojih postupaka, jer je bolovao od akutne paranoidne psihoze.
Zbog toga mu je izrečena mera obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi. Od 2008. godine nalazi se u Specijalnoj bolnici za psihijatrijske bolesti "Gornja Toponica", gde je pod stalnim nadzorom.
Za Jabukovčane, međutim, razlika između zatvorskih zidova i psihijatrijske ustanove nije velika. Važno im je, kažu, da se čovek koji je zauvek promenio njihovo selo više nikada ne vrati među njih.
- Čujem da ponekad zove komšije. Otac i majka su mu umrli duboko nesrećni zbog svega što se dogodilo. Supruga i deca više ne dolaze u Jabukovac. Kažu da otežano govori, verovatno zbog lekova, i da se raspituje za ljude - pričaju meštani.
Devetnaest godina kasnije, Jabukovac i dalje živi sa posledicama 27. jula 2007. Neke rane su zarasle, neke kuće ostale su prazne, ali sećanje na one kojih više nema nije izbledelo. U domu porodice Bađikić, gde je tog dana stradao petnaestogodišnji Srđan, život je ipak pronašao svoj put. Radost je kasnije u porodicu doneo njegov brat Sebastijan.
Meštani Jabukovca kažu da ne mogu da promene prošlost. Ne mogu da vrate svoje komšije niti da izbrišu dan koji je zauvek ostao urezan u istoriju sela.
- Jedino što nam je preostalo jeste da ih se sećamo, da im se ime pomene na bogosluženjima i da se borimo da nas drugi pamte po ljudima koji su ostali, po životu koji se nastavio i po svemu onome što ovo selo jeste - zaključuje sagovornik.
(Novosti)
