"TRESLA SAM SE, BOLELE SU ME KOSTI, VRIŠTALA SAM!" Katarina (28) se 12 godina bori protiv opake zavisnosti: "Dvadeset dana nisam spavala, to je bio PRELOMNI TRENUTAK" (VIDEO)

"Ja sam pomislila - "Bože, kakav osećaj, ovo nije realno". Ujutru ništa, nije bilo ni krize, sve je delovalo bajkovito. To je ta zabluda, ta iluzija koju stvara taj đavo koji je tako prikriven da je sve lepo, da nije lepo ljudi ne bi nastavljali. I onda samo u jednom trenutku se probudiš i shvatiš da si zavisnik", reči su Katarine Matejić koja za "Blic" otvoreno priča o dvanaest godina života provedenih u zavisnosti, o padovima, strahu, i konačnom putu ka izlečenju koji joj je promenio život.

Pre nego što je zavisnost postala deo njene svakodnevice, Katarina (28) iz Aleksinca je bila učenica koja nije pravila probleme, koja je redovno išla u školu i od koje se nije očekivalo da će skrenuti sa tog puta. Kako kaže, bila je povučena, pomalo stidljiva i nenametljiva, ali upravo je ta potreba da se uklopi i da bude prihvaćena u društvu, koje je smatrano popularnijim, kasnije igrala važnu ulogu. Prvi kontakt sa narkoticima dogodio se kada je imala 16 godina, u periodu srednje škole, a kako ističe, ništa u tom trenutku nije delovalo dramatično niti opasno.

- Posle škole se to desilo, sa društvom. Rekli su - "Probaj, nije to ništa strašno, to mi svi koristimo, to je sve u redu". I onda se dešava želja da se uklopiš u to društvo - priseća se Katarina trenutka kada je prvi put probala marihuanu, od koje je sve i počelo.

"Supstanca je bila jača"

U tom periodu, kako objašnjava, presudna nije bila radoznalost, već potreba da pripada grupi i da se uklopi, a vrlo brzo nakon toga počinju promene koje tada nije umela da prepozna kao problem. Uporedo sa tim započela je i emotivnu vezu sa momkom koji je redovno konzumirao marihuanu, što je postalo deo njihove zajedničke svakodnevice.

U isto vreme, porodične prilike dodatno su zakomplikovale situaciju. Roditelji su bili razvedeni, otac, kod kog je živela, često je bio odsutan zbog posla, a majka daleko - u Beogradu. Kada je otac pronašao džoint i zabranio izlaske, Katarina je donela odluku koja će se kasnije pokazati kao jedna od ključnih prekretnica - pobegla je od kuće i preselila se kod tadašnjeg partnera.

- Moji su već bili razvedeni u tom periodu, otac je bio stalno negde na terenu, maćeha kod kuće sa nama. Ona nije ni obraćala pažnju, iskreno. Otac je dolazio dva puta godišnje kući, šta je mogao da vidi... A kod tog momka sam našla sve. Sa majkom sam se čula tada i ona mi je rekla - "Sačekaj, doći ću ja, živi sa mnom, nemoj ići kod njega", ali ja nju nisam poslušala. Supstanca je bila jača, znala sam da tamo mogu, da tamo imam slobodu s njim - priča nam Katarina.

"Samo u jednom trenutku se probudiš i shvatiš da si zavisnik"

U početku je, kako navodi, koristila isključivo marihuanu, sve do prve zajedničke Nove godine, kada prvi put dolazi u kontakt sa kokainom.

- Lagala sam sebe da mogu bez toga i da to meni nije ništa bitno, da je to prosto faza života, a da ću ja kad budem želela, to da ostavim. I kad sam baš htela to da ostavim, onda se desilo da ne mogu. Krenula sam te krize da doživljavam i tu sam baš pala na dno, baš sam se tresnula. Kako letiš visoko, tako i samo padneš i shvatiš da si u velikom problemu.

Kako su godine prolazile, zavisnost je prožimala svaki segment njenog života. Nije uspevala da zadrži poslove, niti prijatelje koji nisu koristili supstance - ljudi koji nisu bili deo tog sveta jednostavno više nisu postojali u njenom životu. Paralelno, krize su postajale sve teže, a fizički i psihički simptomi sve izraženiji. Kada je ušla u vezu sa novim partnerom koji je takođe koristio supstance, svet oko nje se potpuno promenio - sve se vrtelo oko droge, a svi koji nisu bili deo tog sveta postajali su nevidljivi. Shvatila je da zavisnost nije samo lična borba; ona je razorila porodicu, uništavala odnose, menjala okolinu, obuhvatala svaki aspekt života. I shvatila je najveću zabludu - posledice nisu bile samo fizičke i psihičke - one su bile sveprisutne, neumoljive i uzele su joj sve.

"Ti si rob, ti nisi slobodan čovek"

- Ti ljudi dođu i kažu vam - "Uzmi ovo, ne znaš kako će ti biti odlično". A niko mi nije rekao - znaš šta će da bude za godinu dana, šest meseci? Znaš kako ćeš da se osetiš za šest meseci? Da nećeš imati volje za životom, da nećeš moći iz kreveta da ustaneš. I to je ono što ja potenciram, da pokažem tu drugu stranu te priče. Da to nije bajno i da to nije trend, da nije ništa što može dobro da donese. Još nisam srela zavisnika koji kaže - "E, od zavisnosti ja sam dobio nešto". Svi su izgubili. Ja sam nesvesno znala da je to mnogo loše, ali svesno nikako nisam to priznala. Mi kad se družimo, nama je super, nama je odlično. Niko ne sme da prizna da mu je teško. Kao da u tom trenutku postaješ najslabija osoba na svetu. Izgubila si onda bitku. A dok se boriš da ti to ne može ništa, dok govoriš sebi da ti to ne može ništa, malo si jači. Nisi na kolenima. Ali kad ostanemo sami, kad prestane dejstvo supstance, tu se javlja problem. To je borba. Javlja se krivica. Počneš da se treseš, hladan znoj te obliva, milion nekih misli užasnih, plašiš se za sutra, jer znaš da ti sutra opet treba. Ti si rob, ti nisi slobodan čovek, ti sutra ako nemaš - ti nećeš ustati iz kreveta, boleće te kosti 12 sati, vrištaćeš, imaćeš intenzivne napade panike. Ja sam par puta bila na ivici sa zgrade da skočim, ali plašila sam se i smrti - šta me onda čeka u paklu.

"Nisam bila sigurna da ću da se probudim ujutru"

Kulminacija njene borbe dogodila se nakon skoro dvadeset dana bez pravog sna, dok je intenzivno koristila kokain. U očajničkom pokušaju da zaspi, uzela je lek za anksioznost u količini koja je višestruko premašivala terapijsku dozu. Telo joj je bilo iscrpljeno, um potpuno izvan kontrole, a zdrav san nije bio moguć ni na tren - spavala je po pola sata tih dana, samo da bi se odmah budila od bolova, mučnine i panike. Nakon dvadeset dana bez odmora, telo joj se činilo potpuno stranim, snaga je nestala, a um je počeo da tone. Tada je popila celu kutiju leka u nadi da će je uspavati, ali umesto toga osećala je kako se gubi, kako tone u nešto što više nije mogla da kontroliše.

- Na jastuk sam legla jer nisam bila sigurna da ću da se probudim ujutru, usred svega toga. Prekrstila sam se, ujutru sam se probudila. Nastupila je užasna kriza, nisam imala ništa više kod sebe. Tu sam odlučila da hoću da se lečim, ali plašila me budućnost. Mene je sutra plašilo, jer znam šta me čeka, a tek me je plašilo jer sam znala da za deset dana trebaće mi više - organizam traži više. Čak sam tražila tablete za smirenje da bih se uspavala, a moj dečko je meni bacao kokain - prepričala je Katarina kako je izgledao dan kada je shvatila da dalje neće moći ukoliko bude nastavila sa uzimanjem.

- Mi zavisnici se zavaravamo da je nama nemoguće da se dese neke stvari. Živimo nekako u tome da ako organizam izdržava godine i godine da će i tog dana, ali ne. Osetila sam neki neprirodan osećaj, nije to bilo da ja tonem u san, da sam umorna, to je bilo da ja samo stako klizim prema jastuku i padam. Pomislila sam da to nije ništa dobro, sigurno. Kada sam se probudila imala sam preveliku krizu. Ja sam ispred tuša morala da sedim 3-4 sata jer nisam mogla drugačije da izdržim ništa, osećala sam žmarce po telu i tad sam nekako kupila još jednu kutiju leka, da bih mogla da se nivelišem, da funkcionišem. Zabluda je da mi nekad uzimamo da nam bude fino, to jeste u prvih godinu, dve, tri, ali već nadalje uzimamo da funkcionišemo, da možemo da pričamo i da izgledamo kao normalan svet, a ne kao zombiji i da nas sve boli. To je velika zabluda.

"Pomolila sam se Bogu da se ujutru probudim"

- Početak mog novog života je bio trenutak kada sam se probudila nakon što sam se pomolila Bogu da se tog jutra probudim, a ne kad sam došla u Gornju Toponicu, već kad sam ustala i rekla sebi - sad ideš kod majke. Bila sam rešena da tražim pomoć, meni pomoć treba.

Odlazak u Specijalnu bolnicu za psihijatrijske bolesti u Gornjoj Toponici bio je svesna i jasna odluka. U tom trenutku prvi put je priznala sebi da joj je pomoć neophodna, da ne mora sve sama i da život bez supstance ima smisla, iako je godinama živela u uverenju da je suprotno.

- Ja sam bila u zabludi da ja bez te supstance ne mogu da budem srećna. Da meni život nema smisla bez toga. I onda, sećam se jednom, posle dve nedelje tu sedimo, imamo terasu gde pijemo kafu - i ja krećem da se smejem s ljudima, zdravo. I uhvatim sebe i kažem: "Bože, moguće je. Ja sam čista, moguće je znači - ne treba mi". I to je spasenje. Onda tu osetiš nešto i samo kažeš: "Bože, hvala ti što si mi pokazao da može bez toga. I da mogu bez toga". 12 godina se nisam tako osećala, uvek je trebalo nešto da budem srećna. Uvek.

Posle dva meseca lečenja vratila se na staro

Ipak, put nije bio prav. Nakon prvog izlaska iz bolnice, strah od tišine i sveta bez haosa bio je jači nego što je očekivala. Vratila se kući, ali, kako kaže - mir je boleo. Dosada je bolela, sećanja su bolela i desio se relaps. Ali ono što je ovog puta bilo drugačije jeste što na podu kupatila nije bila sama.

- Ja sam bila prva dva meseca ovde (u Gornjoj Toponici) i izašla sam napolje. Ja sam iz nekog straha, ne znam zašto, opet uzela. I prvi put kad sam uzela, to je bilo posle dve nedelje, ja sam došla i htela da se vratim ovde. Očigledno mi je bilo malo dva meseca. Rešila sam da priznam doktoru šta se desilo i da ostanem opet ovde. Plašila sam se spoljnog sveta i osuda.

Posebno mesto u procesu lečenja koje traje od jeseni, po drugi put, a koje će potrajati nadalje, ima lekar koji nije odustajao - dr Dragan Vukadinović, načelnik odeljenja za lečenje narkomanije u Gornjoj Toponici. Njegove rečenice, kako kaže, i danas izlaze iz nje kada govori drugima, na Tik-Toku, kada se obraća zajednici koju je stvorila prepričavajući sopstveno iskustvo, kako se ono ne bi desilo i nekom drugom.

Katarina i dalje ne zna tačno šta će biti dalje. Ne obećava sebi čuda, već u novi život ide polako, korak po korak, sa sumnjom, strahom i pitanjima na koja još nema odgovore. Razmišlja o školi, o psihologiji, o tome da li je zakasnila i prvi put dopušta sebi mogućnost da nije.

Jedino što danas zaista zna jeste ovo: kada prestaneš da radiš protiv sebe, život ne postaje lak, ali prestaje da te kažnjava. Tvoj je, takav - grub, surov, sirov, ali imaš izbor da ga, korak po korak, oblikuješ. Niko ne obećava da će se nadalje dešavati samo dobro, ali sada možeš odlučiti koje rane lečiš, koje veze gradiš i kojim putem ideš. I to je jedina stvar koja stvarno pripada tebi. Da ideš dalje polako, svesno, i da ne uništavaš ono što pokušavaš da spaseš.