Pritisak okoline da depresivna osoba radi je kontraproduktivan
Osobe sa maskiranom depresijom često koriste humor kao mehanizam preživljavanja
"Znam ženu koja se u javnosti pojavljuje u najboljem svetlu, nasmejana, kao da nema nijednu brigu u životu. Ona radi u veoma važnoj instituciji, sređena je tip-top, manikirani nokti, uredna frizura, garderoba. Ali ako je pozovete nenadano, ako joj banete u kuću, videćete njeno pravo izdanje. Posteljina nije promenjena osam meseci, obučena je u prljavu pidžamu, pritisli su je porodični problemi. Ne može da spava, žali se stalno da je umorna, bez volje je. I što je najgore - ima suicidne misli. To su dva lica iste osobe koja pati od maskirane depresije“, kaže psiholog i psihoterapeut Jovana Stojković.
Najzastupljenija dijagnoza već 20 godina
U razgovoru za "Blic“ o ovoj temi, naša sagovornica ističe da je depresija "bukvalno u celom svetu najzastupljenija dijagnoza već 20 godina“.
"Ono što je bitno da naglasimo, u današnje vreme retko da bismo naišli na osobu koja nijednom tokom svog života nije imala bar depresivnu epizodu. Statistika pokazuje da je svaka druga, treća osoba depresivna. I to je razlog broj jedan zašto se ljudi javljaju na psihoterapiju. Oni prolaze i kroz fizičku i psihičku bol, prazninu, razdražljivost, pogotovo kada kažu - sada nemam razloga da budem loše, sve se sredilo u mom životu, a ipak se loše osećam. E, to nam je još veći dokaz da osoba jeste depresivna.“
Psiholog Jovana Stojković kaže da su glavne karakteristike depresivne osobe gubitak interesovanja, povlačenje u sebe, razdražljivost, gubitak želje za osnovnim potrebama.
"Često imaju fizički bol u grudima. To je ono što ljudi masovno svakodnevno osećaju, zato i kažu - ja sam depresivan. Međutim, prava, klinička depresija se nadovezuje sa još ozbiljnijim simptomima kao što su gubitak ili povećanje težine za vrlo kratko vreme, gubitak želje za kupanjem, potpuno se fizički zapušta i postaje nesposobna za rad. Ovi simptomi treba da traju od četiri do šest nedelja u kontinuitetu da bismo dijagnostikovali pravu kliničku depresiju“, objašnjava psiholog.
"Smeh im je maska pred drugima"
Ističe da je takozvana nasmejana depresija, primer s početka teksta, mnogo opasnija i baš rasprostranjena.
"To su osobe koje su se umorile od života i taj smeh im je maska, odbrana i način da prežive svakodnevicu. Često su sklonije suicidu nego osobe sa pravom kliničkom depresijom. Kad je klinička depresija u pitanju, ti ljudi se jave za pomoć, jer je depresivnoj osobi prioritet da se oslobodi psihičkog i fizičkog bola i praznine. Oni to nazivaju cepanje u grudima. A kad je u pitanju maska, nasmejana, negde se naziva i funkcionalna depresija, to je ona kada se ljudi smeju u javnosti, ali tako se ne osećaju.“
Napominje da te osobe kriju svoje psihičko stanje i onda na svakodnevnom nivou gube kapacitet jer mnogo ulažu snage u to da zamaskiraju svoje stanje.
"Oni prikrivaju bol. Ne žele da je objasne. Nekima je lakše da se nasmeše i da kažu dobro sam nego da bilo šta objašnjavaju. Neke je i sramota ili ne žele da opterećuju okolinu. Često su to osobe koje su navikle da budu jake pred drugima, pokretači su u društvu. Humor im je mehanizam za preživljavanje, i to ironija, crni humor. Oni ne vole da neko vidi njihovu ranjivost. Među njima ima i onih koji su naučeni u svojoj primarnoj porodici da emocije nisu dozvoljene, pogotovo ako su odrastali uz rečenicu - nemoj da plačeš, tako pokazuješ slabost, budi jak(a)“, ističe naša sagovornica.
"U svoja četiri zida nemaju želju za životom"
Jovana Stojković objašnjava da su to vizuelno veoma sređene osobe.
"Žene su lepo našminkane, na poslu su jako funkcionalni. Sve to je samo maskiranje njihovog psihičkog stanja. Ali kada ostanu sami sa sobom, kad dođu kući, kada se zatvore u četiri zida, nikakva više interakcija niti želja za životom ne postoji. Ako su u vezi, često su odbacujući prema partneru. Porodica je disfunkcionalna, brak takođe, niko ništa ne preduzima i depresivna osoba se stapa sa tim svojim stanjem.“
Na pitanje kako pomoći osobama koje maskiraju svoju depresiju, naša sagovornica kaže da bi najbolje bilo da se one same odluče da nađu neko sigurno okruženje, nekog prijatelja.
"Da prvo sebi priznaju da nemaju pravo da se u ovom životu tako muče. Da imaju pravo da budu srećni. Mislim da nema potrebe da sebe dodatno kažnjavaju, jer trpe psihičku bol koja nije nimalo laka, a sami su u tome, s obzirom na to da je maskirana depresija u pitanju“.
"Nikada ih ne gurajte u posao"
Kaže da je najgore takvu osobu, u slučaju da je nezaposlena, gurati u posao i napadati ih rečima "što ne radiš".
"Kontraproduktivno je gurati depresivnu osobu da radi. Članovi porodice misle ako se zaposli, to će proći. Ali ona ne može da bude dovoljno dobra na tom poslu. Više puta sam imala u praksi primer gde je porodica gurala moje klijente da rade. Kažem - nemojte, pustite dva meseca, neće se za dva meseca ništa promeniti, mora osoba da se psihički stabilizuje. Ali oni to nisu razumeli. Jedan posao, drugi. I ta osoba naravno da podbacuje jer nije sposobna da radi, zbog tog hroničnog umora. Vidi se na licu, pogotovo što su to bile uslužne delatnosti poput kozmetičkih salona, negde gde ona mora da bude pozitivna, a nije mogla.“
"Najviše suicida između 5 i 6 ujutru"
Kaže da se to završi davanjem ili dobijanjem otkaza.
"Posle toga osoba još više upada u depresiju, potpuno gubi sebe. Niko u mojoj praksi nije se iščupao tako što je počeo da radi i eto depresija je prestala. Treba ustati ujutru na posao, a njima je jutro najgore jer ga počinju rečenicom - kako ću izgurati i ovaj dan. Zato se najviše suicida i dešava u zoru, između 5 i 6 sati ujutru“, objašnjava Jovana Stojković.
