Dragan Šibalić putuje svetom, a zabeležio je o jednu priču o humanosti.
U selu Dabet Hanut, u Jordanu, suočio se s dvema različitim stranama ljudske prirode.
Jedna baka, tri kesice čipsa i lekcija o ljudskosti koja se ne zaboravlja - to je najlepša priča sa puta oko sveta biciklom Dragana Šibalića, avanturiste, pustolova i ekstremnog sportiste.
Naime, Dragan Šibalić, biciklista i ekstremni sportista iz Kraljeva, neumorno prati svoje snove na dva točka. Nedavno je na svom nalogu na društvenoj mreži Fejsbuk podelio priču koja nikoga nije ostavila ravnodušnim. Naime, on je otkrio koja je najlepša priča sa njegovog putovanja, a doživeo ju je u selu Dabet Hanut.
Objavu Dragana Šibalića o putovanju koja će vas ostaviti bez teksta sa društvenog naloga na mreži Fejsbuk prenosimo u celosti:
- Vetar je dizao prašinu po putu u selu Dabet Hanut. Selo je na prvi pogled bilo kao iz bajke. Energija je bila toliko pozitivna da smo se osmehivali sami od sebe. Svaki pozdrav vraćen je sa "zdravo", svaki pogled bio je razmena osmeha. Činilo se da smo stigli u mesto gde vreme stoji, a dobrota cveta.
- Prva prodavnica je izgledala bogato. Nema čega nema. Čak i šator je imao da se kupi. Ušli smo tražeći nešto da utolimo žeđ. Stevan je uzeo dva mala mleka, flašu vode, kroasan i mali čokoladni keks. Ja sam uzeo limenku soka i stakleni sok (0,33l). Za pultom je sedeo čovek od oko četrdesetak godina, oštrih očiju i stisnutih usana.
- Šest i po dinara - reče Stevanu kratko. Meni: "Dva".
Stevan se nasmešio u neverici. "Za šta? Koliko je voda?"
- Dinar.
- Mleko?
- Dinar!
- Pogledali smo se. Cene su bile trostruko veće nego što smo očekivali. Nije trebalo mnogo da shvatimo da želi da nas odere. Bez reči smo ostavili robu na pultu i izašli. Vazduh napolju izgledao je iznenada teži.
Nakon kratke diskusije sa lokalcima - pola rečima, pola gestovima - saznali smo za drugu prodavnicu, skrivenu u nekoj od prašnjavih uličica.
- U njoj je radio mladić, možda dvadesetdvogodišnjak, sa očima koje su se smešile i pre nego što otvori usta. Cene su bile druga priča: voda 0,25 dinara, Pepsi od litra 0,60. Da ne nabrajam ostale cene. Nije da je bilo jeftino - nego normalno. Ljudski. Osećali smo se poput putnika koji su konačno našli oazu posle pustinje.
"Dobro došli"
- Dok smo jeli ispred prodavnice, mladić je izneo kolač i sipao nam soka. "Dobro došli", rekao je jednostavno, kao da je ta rečenica dovoljna. A onda se dogodilo nešto što je zaustavilo vreme. Stara baka, sitna i pogurena, ispuzila je iz prodavnice. Odevena jednostavno, sa maramom preko glave, zaustavila se pred nama. Zarila je pogled u nas, a onda je oprezno iz kese izvadila tri kesice čipsa. Jednu je pružila Stevanu, jednu meni, jednu zadržala za sebe.
Pokušali smo da odbijemo, da kažemo "hvala, ne treba", ali nije bilo jezika koji bi razumela. Njen jezik je bio jezik ruku, pogleda, pokreta koji prolaze kroz barijere reči.
- Pružila ih je uporno, punim dlanom. U njenim očima nije bilo ničega što bismo mogli nazvati žaljenjem, sažaljenjem ili čak namerom da učini dobro delo. Bilo je to nešto dublje. Bilo je to kao da je rekla: Ja sam ovde. Vi ste ovde. Ovo imamo. Podeliću sa vama. Rekla nam je nešto, okrenula se i otišla.
"Najveći poklon nije ono što daješ, nego činjenica da vidiš drugoga"
- Ove večeri u Dabet Hanutu nismo naučili samo o ceni vode ili mleka. Naučili smo o ceni pogleda. O ceni čipsa koji nije samo čips, nego most. O tome kako ljudska duša može, u jednom trenutku, da se kreće od sebičnosti do čistog davanja - i kako ti trenuci, mali, zapravo iscrtavaju mapu naše zajedničke ljudskosti. Baka nije dala čips zbog toga što smo bili gladni. I to je, verujem, najlepša priča koju možemo preneti: da ponekad najveći poklon nije ono što daješ, nego činjenica da vidiš drugoga.
- Ta tri čipsa ostaće u našem sećanju kao tri simbola: jedan za ono što smo izgubili u prvoj prodavnici (veru), jedan za ono što smo dobili u drugoj (poštovanje), i jedan za ono što nam je baka dala (ljubav bez imena). A to je, na kraju krajeva, ono što nas sve čini ljudima – sposobnošću da delimo, čak i kada delimo vrlo malo, ali punim srcem.
Podsetimo, Za "Blic TV", Šibalić je jednom prilikom podelio detalje o svojim putovanjima, preprekama koje je savladao i neprocenjivim iskustvima koje nosi iz svakog kutka sveta.
- Otkad sam otkrio za šta sam rođen i predodređen, od 2012. godine krenula su putovanja po svetu. Za sebe imam bezbroj putovanja - rekao je tada Šibalić.
