Silvana kaže da je Una nikada nije slagala i da ima najčistije srce
Dodaje da želi da ceo svet zna za Unu
Silvana Veselinović zna za muke napuštene dece jer je jedna od njih. Odavno ima svoju srećnu porodicu i biološku decu, sina i ćerku, četvoro unučića i peto samo što nije stiglo u njihov dom. Ali, Una je posebna. Veselinovićima je donela beskrajnu ljubav na dar. Promenila ih iz korena. Ojačala.
- Nikada neću zaboraviti taj dan kada sam je ugledala sklupčanu u ćošku sobe. Imala sam običaj da nosim paketiće za Novu godinu deci bez roditelja u Dom u Zvečanskoj, pa tako i tad pre 14 i nešto više godina. Poželela sam da je zagrlim i prvo njoj da dam poklon - priča Silvana.
- Una je bila totalno nezainteresovana. Nije znala da hoda, nije znala da priča, nije razumela. Bila je u veoma lošem fizičkom i intelektualnom stanju. Ona je tada imala tri i po godine i koeficijent inteligencije 5. U punoletstvo, ove godine, ulazi sa koeficijentom inteligencije 70. Mnogo je napredovala - dodaje Silvana.
Usvojiti dete sa Daunovim sindrom za nju je, kako je osetila u tom trenutku, bio božji blagoslov. Ni jednoj ni drugoj nije bilo lako, ali je gospođa Veselinović imala podršku supruga i dece koja su tad već bila odrasla, pa je mogla da joj se posveti.
Napuštanje posla i potpuna posvećenost
Napustila je posao gerontološke sestre koji je, inače, radila i krenule su ‒ od doktora do doktora, logopeda, psihologa… U međuvremenu je Una dobila i leukemiju. Srećom, virusnu pa je izlečena. Kada je prvi put došla u porodicu Veselinović, koja je u prvoj fazi na putu ka usvajanju imala status hraniteljske, bilo je traumatično, priseća se Silvana.
- Ne progovara, samo vrišti. Plašila se svega. Nismo smeli da uključimo usisivač, televizor, radio… Nijedan zvuk nije smeo da se čuje. Plašila se mraka. Svetlo u stanu moralo je da bude uključeno noću. Nije znala samostalno da hoda. Bila je neuhranjena. Apsolutno ništa nije razumela. Jela je zemlju iz saksije. Nije znala da jede hranu, da žvaće, guta, nije znala da ide na nošu…. Nije imala emocije ‒ sve je bila ravna linija. Sa Unom smo krenuli od nule. S mnogo ljubavi i posvećenosti napredak je bio vidljiv iz godine u godinu - kaže Silvana.
Sticajem okolnosti, nekoliko godina su živele u Parizu. Tamošnji lekari su uradili sve šta su mogli, ali reči nisu mogli iz nje da izvuku, naročito ne na francuskom. Silvani su savetovali da se vrate u Srbiju jer će kod kuće anđeosko dete, kako Francuzi zovu decu sa Daunovim sindromom, pre napredovati.
Terapije u Parizu i povratak u Srbiju
- Tako je i bilo. Suprug je ostao da radi u Parizu, a nas dve smo se vratile u Jagodinu. Danas, posle mnogo godina mukotrpnog rada, Una je napredovala i u intelektualnom i fizičkom smislu. Savladala je životne veštine, socijalizovala se, dobar je đak, završava osmi razred u školi oštećenog sluha i govora za gluvoneme u Jagodini. Tu je dosta intelektualno napredovala i iće će u srednju školu - kaže Silvana.
Nedavno je bio probni prijemni iz srpskog, matematike i biologije. Una je prošla sve testove i bila najbolja u školi. Zna sama da ode u školu, prodavnicu ili na trening u teretanu, u koju smo je upisali jer mora da smrša. I tu je našla prijatelje, koji vode brigu o njoj.
Kako ističe, Una je naučila da koristi i pametni sat.
- Pomoću novih tehnologija pratimo njeno kretanje. Una zna da piše, da računa, ima pažnju. Pažnju smo savladale tako što smo se vozile putničkim vozom Jagodina-Beograd svaki drugi dan. I ta četiri sata tamo-vamo su bila potrebna da ona nauči da sedi i da ima pažnju - navodi Silvana.
Dodaje da stalno uči nešto novo o Daunovom sindromu kako bi pripremila Unu za život kada je više ne bude.
- Ostaje i sama kod kuće. Trudimo se svakog dana da savladamo neku prepreku. A ja, kao majka, radim na sebi kako bih pomogla njoj. Idem na razne edukacije o Daunovom sindromu, pitam stručnjake, savetujem se, učim i pomažem joj da bi živela duže i kvalitetno. Pripremam je za život sutra ‒ kada nas kao roditelja ne bude bilo. Mirna mi je duša jer znam da će moja biološka deca jednog dana preuzeti brigu o Uni. Mnogo je vole i ona njih. I unučući, takođe - s osmehom i olakšanjem u srcu priča Silvana Veselinović za RTS.
Biološki roditelji ne žele ni da je vide
Unini biološki roditelji odmah su je se na rođenju odrekli poručivši da je ona za njih mrtva.
- Ja sam ih pozvala na Unin prvi rođendan u mojoj porodici. Tada je punila četiri godine. Ako žele da dođu u Jagodinu, da je vide i imaju kontakt sa njom ‒ mogu. Oni su, međutim, rekli da ne žele i ja ih više nikad nisam pozvala. Ne bavim se njima i nikoga ne osuđujem. Prioritet mi je moja Una. Oni su svojoj okolini rekli da je ona preminula, a meni poručili da ih više ne uznemiravam. Imaju svog biološkog sina i ne žele nikakav kontakt sa Unom - navodi Silvana.
Kaže da bi bilo lepo da jednog dana ona ostvari kontakt sa rođenim bratom.
- Ali to ne zavisi od mene. Ja samo mislim da je to ispravno da brat i sestra imaju kontakt, bez obzira na to što sam ja sad zakonski Unina majka, ali ako je njihova odluka takva kakva jeste, ja je poštujem i ne vršim nikakav pritisak. Pre 10 godina sam postala zvanično njena majka. I Una mi je sve na svetu! - naglašava Silvana.
"Volela bih da ceo svet i cela Srbija čuju za Unu"
Ponekad reči nisu potrebne da bi vam neko pokazao ljubav. Una je naučila tek poneku ‒ mama, tata... ali sve razume i svoje najmilije u porodici Veselinović grli i ljubi. Njena ljubav je "restartovala” Silvaninu dušu ‒ pokrenula je.
- Mnogo sam srećna što sam osetila tu drugu vrstu materinstva koja je posebna, drugačija i mnogo jača. Njeno srce je tako iskreno, sva deca sa Daunovim sindromom su iskrena. Ona vas nikada neće slagati, ona to ne zna. Ona nikada neće manipulisati sa vama. Njena ljubav je nešto najčistije, najiskrenije što može da se oseti. Ne bih mogla da zamislim svoj život bez Une - poručila je Silvana.
Dodaje da je Una jedna divna devojčica puna ljubavi i topline.
- Ona zaslužuje da za nju čuju cela Srbija i ceo svet, i da je vidi, jer je dugo bila skrivena. Mislim da je mnogo lepo zagrliti dete koje je odbacio svet. Una je moj blagoslov, snaga, sreća i ponos zauvek - rekla je Silvana.
Silvana Veselinović bi volela i, kako je istakla u razgovoru za Radio Beograd, da nije jedina žena u našoj zemlji koja je usvojila dete sa Daunovim sindromom i da svojom pričom motiviše druge.
Deca su deca. Da li, kaže, liče na vas ili ne, nije bitno. Ljubav koju imate u sebi ne pravi razlike.
(RTS)
