Izabela je odustala od karijere u Nemačkoj kako bi zajedno sa Nenadom gradila zajednički život i porodicu u Srbiji
Nekadašnju staru štalu pretvorili su u dom, a Izabela se brzo prilagodila novom jeziku i načinu života u Srbiji
U dvorištu kuće u Brusnici kod Gornjeg Milanovca, dok mali Vuk bosonog trči između kokošinjca i kuće i uporno doziva roditelje da požure po jutarnja jaja, Nenad i Izabela kroz smeh pokušavaju da ga stignu, objašnjavajući da život koji danas vode nema mnogo veze sa predstavom o "potpunom miru na selu" koju ljudi obično zamišljaju kada ih vide okružene prirodom, životinjama i ogromnim dvorištem u kom se dete igra potpuno slobodno.
"Ko god ima ovako jedno malo živinče pored sebe, jedno detence malo, on zna da tu nema mira", priča Nenad Azanjac za Blic dok posmatra sina kako neumorno trčkara po dvorištu.
"Ima dosta rada, ima dosta akcije. Retki su dani kada u prepodnevnim časovima imamo vremena jedno za drugo. Ako hoćete da napravite dom, porodicu, da pokrenete imanje da bude funkcionalno, to ne može uz puno mira."
Ali upravo u tom životu na selu, daleko od gradske buke, žurbe i svakodnevnog pritiska, Izabela kaže da je prvi put osetila nešto što joj je godinama nedostajalo, a da toga nije ni bila svesna.
- Čim uđeš negde, sve je glasno, sve je brzo, uvek moraš negde da žuriš, a ovde samo stojiš, čuješ ptice i meni je to bilo isto kao osećaj - došla sam kući. Znam da sam rekla: "Ovde može da se diše. Da dišem duboko. To je bio osećaj".
"Gospođo, moje namere su časne"
A do tog osećaja stigla je igrom sudbine, preko okeana, na kruzeru na kom je Nenad radio kao muzičar. Te večeri obreli su se na salsa žurki koja je, kako danas kroz smeh kažu, "potpuno pukla", jer u sali gotovo da nije bilo ljudi.
- Samo ona i njena mama sede tamo i nije bilo šanse da se ne upoznamo - priseća se Nenad.
- Ja priđem i kažem njenoj mami: "Ne brinite, gospođo, moje su namere časne. Vaša ćerka je sigurna u mojim rukama, mi ćemo malo da se provedemo".
Izabela kaže da je od samog početka imala osećaj da se dogodilo nešto posebno.
- To je veoma kliše, ali stvarno je bilo kao ljubav na prvi pogled. Prvo smo plesali, pa pričali, i ja sam videla da je dobar čovek. Danas veoma teško možeš da nađeš dobre ljude. Sve je brzo, svi bi malo da se upoznaju pa odmah idu dalje.
Najviše pamti prvi zagrljaj.
- Taj prvi zagrljaj je baš bio nestvaran. Kao: "Joj, došla sam kući". A onda glava kaže: "Šta će ti to, upoznala si ga pre četiri sata", ali osećaj je bio takav.
Izabela karijeru ostavila u Nemačkoj
Posle upoznavanja na kruzeru usledili su meseci razdvojenosti, poziva, poruka i kratkih susreta između njegovog posla i njenog fakulteta u Nemačkoj, tokom kojih su, kako kaže, zapravo počeli istinski da upoznaju jedno drugo.
- Lako je kad ti je neko lep i zgodan i kad ste zajedno nekoliko dana, ali kad se ne vidite četiri ili pet nedelja, pa ostanu samo razgovori i poruke, onda stvarno upoznaš čoveka. Mi smo svaki dan pričali, slali poruke, pevao mi je preko glasovnih poruka. I onda shvatiš: "Joj, ja stvarno volim ovog čoveka".
U tom trenutku Izabela je završavala fakultet i iza sebe je već imala godine rada i školovanja za posao kojim je želela da se bavi celog života - scenom, glumom i pevanjem.
- Muzikom sam se bavila od pete godine. Završila sam fakultet 2020. godine i odmah je krenuo posao. Imali smo mnogo predstava planiranih, a onda je došao kovid i sve je stalo. Odigrali smo tri predstave i posle toga više ništa.
Kaže da je tada prvi put ozbiljno počela da razmišlja o tome kakav život zapravo želi.
- Htela sam da budem pevačica, da budem na sceni, ali sam uvek govorila da to nikad neće biti na prvom mestu. Ako porodica mora da pati zbog toga, onda ne vredi.
Nenad kaže da ga je upravo to potpuno osvojilo.
- Danas svi pitaju šta voziš, koji sat nosiš, šta imaš. A ona meni kaže: "Mi možemo da živimo gde god hoćemo, samo da smo zajedno’. To je danas veoma retko".
Od stare štale napravili kuću
Kada je Nenad Izabelu prvi put doveo u Brusnicu, na svoju dedovinu gde danas i žive, tu nije bilo gotovo ničega. Stara štala, seno naslonjeno na vrata i zapušteno imanje koje godinama niko nije sređivao.
- Ovako, to je bila štala jedna zapuštena, seno je bilo prislonjeno na neka metalna vrata da bi se to zatvorilo, jedva smo otvorili da uđemo da joj pokažem - priseća se Nenad.
- I ona meni kaže: "Meni se ovo sviđa". Ja gledam i kažem sebi: "Ova ili nije normalna ili je top. Nema između".
A Izabela kaže da je upravo tada prvi put jasno videla njihov budući život.
- Šetamo mi ovde po imanju i ja razmišljam: "Joj, ljubavi, kad budemo imali decu, znaš kako će ovo da bude lepo, oni će samo da izlaze napolje i da se igraju". I meni je to bilo: "Kako možeš bolje da živiš nego ovako?".
O Srbiji pre dolaska gotovo da nije znala ništa.
- Mi u Nemačkoj ne učimo mnogo o Srbiji. Nisam imala nikakve predrasude. Samo sam došla prazna i gledala kakvi su ljudi i kakav je život ovde.
A onda su je, kaže, potpuno osvojili ljudi, priroda i način života.
- Ljudi su fenomenalni, gostoprimstvo je neverovatno, hrana… Nikad nisam bolje jela nego u Srbiji.
Čekaju i drugo dete
Danas gotovo bez akcenta govori srpski, iako priznaje da joj prve dve godine nisu bile nimalo lake.
- Kad svi pričaju, smeju se, a ti ne razumeš ništa, osećaš se kao da život kasni pet minuta. Ali onda sam shvatila da nema veze ako pogrešim. Ljudi će te razumeti i kad kažeš pogrešno.
Njih dvoje trenutno čekaju drugo dete, dok između putovanja, horova koje vode širom Srbije, obaveza oko kuće i svakodnevnog rada pokušavaju da sačuvaju upravo ono zbog čega su sve i započeli - osećaj zajedništva i života koji se ne meri novcem, statusom i stvarima koje poseduješ, već vremenom koje imaš za svoje ljude.
I možda upravo zato njihova priča danas deluje toliko neobično, ali zapravo je cela suština u rečenici koju Izabela od prvog dana ponavlja gotovo kao životnu filozofiju: "Mi možemo da živimo gde god hoćemo, samo da smo zajedno".
