Uprkos teškoj dijagnozi i bolnim terapijama, zadržala je pozitivan duh i vedrim pristupom ulivala nadu sebi i drugima.
Gubitak kose tokom lečenja pretvorila je u porodičnu zabavu, ne dozvolivši da je bolest slomi.
Nataša, medicinski radnik, supruga i majka dvoje dece, živela je uobičajenim životom sve do pred samu Novu godinu, kada joj je jedan rutinski ginekološki pregled promenio život iz korena. Iako se osećala potpuno normalno i zdravo, nalazi su pokazali drastično povišen broj leukocita, a ubrzo je usledila dijagnoza koja ledi krv u žilama – leukemija.
Šok, suze i doktorova rečenica koja menja sve
- Nisam ni sanjala da ću ikada moći da dobijem takvu dijagnozu u tim godinama, tek smo počeli da živimo, da putujemo, da stvaramo nešto svoje - priseća se Nataša najtežeg trenutka u životu.
Kada su joj lekari saopštili sumnju na leukemiju, briznula je u plač, a ubrusi koje joj je dodao medicinski tehničar bukvalno su se raspali i "nestali" od silnih suza.
Ipak, samo jedan doktor i njegova rečenica bili su dovoljni da joj uliju lavovsku snagu za predstojeću borbu. "Kada sam se raspitivala o procentima izlečenja, on mi je uz osmeh rekao: "Ja ne lečim procente, ja lečim ljude".
Bolnički dani puni smeha: Farbanje jaja penom za brijanje i dečiji šampanjac
Natašina terapija krenula je 31. decembra, zbog čega je novogodišnje, ali i kasnije božićne i vaskršnje praznike, provela u bolničkoj sobi. Međutim, tuga u njenoj sobi nije dugo potrajala. Nataša i njena cimerka odlučile su da se bore smehom i pozitivnim razmišljanjem.
Imale su malu jelku, dečiji šampanjac, a umesto plakanja noću su se toliko smejale da je medicinska sestra morala da ih opominje kako bi ostali pacijenti mogli da spavaju. Svoju pozitivnu energiju zadržale su i za Vaskrs kada su, uz pomoć sestara sa odeljenja, farbale jaja penom za brijanje i same pravile korpice od salveta.
Kako je dobila "besplatnu frizuru"
Jedna od najupečatljivijih i najsimpatičnijih anegdota iz njene borbe jeste njen odnos prema gubitku kose. Neposredno pre dijagnoze, Nataša je želela da promeni boju kose pred doček Nove godine, a kada joj je frizerka rekla da će tretman trajati šest sati i koštati oko 20.000 dinara, bila je u potpunosti zgranuta.
- Kada mi je doktor rekao da će mi otpasti kosa usled terapije, ja sam mu odgovorila: "Doktore, pa vi kao da ste znali da mi treba promena, ja ću sad to dobiti besplatno!" - priča Nataša kroz osmeh, ističući da je doktor bio potpuno oduševljen takvim stavom kod pacijenta.
Gubitak kose joj nije teško pao, jer je shvatila da je to mala žrtva za život, a šišanje je pretvorila u porodični događaj u kom su učestvovala njena deca i prijatelji.
Njen mlađi sin se tokom celog šišanja osmehivao jer je Nataša odavala neverovatan optimizam, ali nije mogla da ne primeti da je odjednom svima trebalo "malo vazduha", pa su naizmenično izlazili ispred salona.
Najteži trenuci: Bolovi gori od porođaja i suze u samoći
Iako je zračila pozitivnom energijom, realnost hemoterapija bila je surova. Jedna od terapija joj je toliko teško pala da je bolove opisala kao znatno gore od porođajnih. Zbog pada imuniteta jednom je morala da bude premeštena u strogu izolaciju, odvojena od svih, što joj je izuzetno teško palo.
Bilo je noći kada bi stavila slušalice u uši i plakala do iznemoglosti, toliko da joj se ujutru zapušilo uvo, zbog čega ju je lekar poslao kod specijaliste misleći da ima infekciju. Ipak, nikada se nije predavala.
- Ne smete sebi da dozvolite da padnete, u bolnici sam videla svašta, ali morala sam da ustanem, da se istuširam i idem do toaleta i pored najvećih bolova - kaže ova hrabra žena.
Poziv koji znači život
Najsrećniji trenutak usledio je kada joj je saopšteno da je u registru pronađen donor matičnih ćelija.
- To je bila eksplozija sreće, red suza, red smeha - priseća se ova hrabra Novosađanka trenutka kada je odmah pozvala svog supruga.
Iako je transplantacija zbog neočekivane temperature i dodatnih imunoterapija privremeno odložena, uspešno je obavljena u novembru. Nakon nje usledilo je 100 dana stroge izolacije, ali je vredelo.
Apel koji spasava živote
Natašina borba danas ima jedan mnogo veći i uzvišeniji cilj. Odlučila je da javno podeli svoju priču i fotografije bez kose, kako bi podigla svest građana Srbije o važnosti doniranja matičnih ćelija. Uz ogromnu pomoć Predraga Slepčevića iz udruženja "Leuka" i doktorke Glorije iz Registra, Nataša svakodnevno edukuje javnost.
- Ljudi misle da će im bušiti leđa i da je to teška operacija. To uopšte nije tako, apsolutno se uzima krv iz ruke najnormalnije kao obična infuzija, nije to nikakav bauk! - apeluje Nataša, navodeći da u Srbiji treba da bude bar 100.000 prijavljenih donora.
Ona je danas tu, nasmejana i bezgranično zahvalna svom nepoznatom donoru koji joj je darovao šansu za život. Svoju neizmernu zahvalnost iskazuje i medicinskom osoblju, divnim sestrama i lekarima – doktoru Amiru Elfari, dr Borivoju Sekuliću i prof. dr Aleksandru Saviću – koji su se prema njoj i svim pacijentima ponašali kao prema "najrođenijima".
Koliko takve stvari znače govore i anegdote iz bolničkih dana, poput one kada je doktor doneo kuvana jaja kada je čuo da će se organizovati farbanje ili pak momenta kada je išla kući prvi put nakon ciklusa hemoterapija, a čuvar bolnice joj za tu priliku zapevao.
Njena moćna poruka za sve glasi: Lek postoji, šansa uvek postoji, a na nama je samo da se prijavimo u Registar i budemo nečiji heroji!
