Korišćenje lekova za smirenje i antidepresiva u Srbiji, posebno u Nišu, postalo je sve češći način suočavanja sa stresom i anksioznošću
Psihijatri i psiholozi ističu nedovoljnu društvenu i međuljudsku podršku kao osnovni uzrok ovog fenomena
U Srbiji se sve češće postavlja pitanje koliko smo kao društvo zavisni od lekova za smirenje i antidepresiva. Podaci koji dolaze iz Niša pokazuju zabrinjavajuće cifre - lekovi koji bi trebalo da budu pomoć u kriznim situacijama postali su svakodnevni "alat" za suočavanje sa stresom, anksioznošću i emocionalnim pritiscima.
Samo u Nišu je prošle godine prodato 267.000 kutija lekova za smirenje. Ilustracije radi, prema popisu iz 2022. godine, Grad Niš ima 250.648 stanovnika, uključujući i šire područje. Dakle, više od jedne kutija po glavni stanovnika ovog grada.
Problem nije samo medicinski, već i društveni: koliko se oslanjamo na lekove za smirenje umesto na međuljudsku podršku, zajednice i sisteme koji bi nas mogli ojačati u krizama? Ovo pitanje istraživale su u "Jutru na Blic" psihijatar Nevena Čalovska Hercog i psiholog Snežana Anđelić, sagovornice koje su ukazale da fenomen prekomerne upotrebe lekova nije samo lokalni problem Niša, već simptom šireg društvenog stanja u Srbiji.
"Ko daje te lekove"
- Ovde se radi o ogromnoj cifri i stvarno se postavlja pitanje - ko daje tolike lekove. Mi znamo da to može da bude korisno u akutnim situacijama, ali da to ne rešava problem. Mislim da je ovo posezanje za lekovima samo pokazatelj načina razmišljanja ljudi - kaže psihijatar Čalovska Hercog.
Ovaj podatak nadalje otvara pitanje odgovornosti lekara, farmaceutskog sistema i same kulture u kojoj ljudi traže brzo rešenje za svaki problem. Prekomerna upotreba lekova postaje znak ne samo individualne anksioznosti, već i društvene nesigurnosti.
"Šta bi bilo da se u Nišu ne piju lekovi?"
Psiholog Snežana Anđelić naglašava da lekovi nisu dugoročno rešenje. Iako mogu pomoći u akutnim krizama, oni često prikrivaju dublje društvene i emocionalne probleme.
- Veliki je problem zato što se onda definitivno razvije zavisnost od lekova, pod nadzorom lekara, on će prepisati kad je lek indikovan, pratiće to i onda će povući taj lek u trenutku kad on više ne bude potreban. Ja se samo pitam, šta bi bilo da u Nišu ljudi nisu popili ovaj lek? Da li bi onda Niš krenuo ka tome da rešava svoje probleme i da dođe do nekakve socijalne zrelosti ili bi se razludeo potpuno - kaže Snežana Anđelić, psiholog.
Psihijatar Nevena Čalovska Hercog kaže da, iako se trenutno govori o Nišu i podacima koji se odnose na taj grad, postoji velika verovatnoća da je stanje gotovo isto i u drugim delovima zemlje. Ona smatra da je to realna slika šireg problema. Ključno pitanje, prema njenim rečima, jeste kako društvo reaguje u takvim situacijama. Da li smo spremni da se suprotstavimo praksi u kojoj ljudi međusobno dele lekove, savetuju jedni drugima da "popiju nešto" i ponašaju se prema terapiji kao prema nečemu bezazlenom. Takav pristup, kaže ona, postao je uobičajen - uz kafu se nude "rešenja", tablete se preporučuju olako, bez razmišljanja o posledicama.
"Zašto nama narod toliko pati"
Društvena normalizacija upotrebe lekova stvara kulturu u kojoj ljudi veruju da ne mogu da prevaziđu krizne situacije bez hemijske pomoći. Na taj način se gubi sposobnost zajednice da pruži podršku i razvije otpornost u kriznim periodima.
- Time se, dodaje, zapravo šalje poruka da ljudi nisu sposobni da prođu kroz krizu bez lekova, da ne mogu da se nose sa problemima i emocijama, već da je najlakše posegnuti za tabletom. Na taj način krize se ne rešavaju, već se prikrivaju, dok problemi mentalnog zdravlja postaju sve vidljiviji i ozbiljniji u društvu. Onda bi moralo i da krene od našeg Zavoda za mentalno zdravlje ozbiljniji pristup društvenom problemu, jer to više nije individualni problem, onda bi taj Niš, kao primer, postao jedan ozbiljan problem u kome bismo mi morali da vidimo zašto nama narod toliko pati, koji su to problemi, odakle to dolazi, kako ćemo mi kao društvo da se suočimo sa tim - kaže Čalovska Hercog.
Posledice vučemo i od korone
Psihološkinja Snežana Anđelić ocenjuje da ovo može biti povezano i sa pandemijom koronavirusa - društvo iz krize nije izašlo snažnije niti otpornije. Naprotiv, izašli smo oslabljeniji i trenutno pijemo više lekova za smirenje nego tada. Pandemija korone, kako kaže, promenila je način na koji se bavimo sobom, ali je istovremeno podstakla preveliku usmerenost na sopstveno iskustvo i potrebe. Prema njenim rečima, sve se manje oslanjamo jedni na druge. Zajednice više ne funkcionišu kao ranije - prijatelji, komšije i šira društvena mreža polako nestaju kao oslonac, dok se pojedinac povlači u sebe i pokušava da se nosi sa svime sam.
Sva loša osećanja odmah otklanjamo lekovima
Ona upozorava i na sve prisutniji diskurs u kome se neprijatna osećanja automatski posmatraju kao problem koji treba "lečiti", što vodi ka medikalizaciji emocija. U takvom okruženju razvija se, kaže, svojevrsna narcistička podkultura u kojoj se neguje stav da svako ima pravo da ne trpi ništa - ni nelagodnost, ni frustraciju, iako su upravo frustracije neizbežan i važan deo života.
Medikalizacija emocija stvara lažnu predstavu da nelagodnost i frustracije nisu deo normalnog života, već nešto što se mora "popraviti" lekovima. To može dovesti do trajne zavisnosti i smanjenja sposobnosti suočavanja sa problemima.
"Ako gutate emocije, gutaćete i lekove"
Na to se nadovezala i psihijatar.
- Kontakt sa ljudima je zdrav. Kad nema kontakta, nema sistema podrške. Mi smo socijalna bića. Nama je dovoljno da nas neko zagrli u trenutku, neko rame za plakanje, da kažemo da nam se nešto desilo. Vi imate potrebu kada vam se ne desi da pričate, ako vi to sve progutate, vama će trebati lek - nadovezala se psihijatar ponovivši - "ako gutate emocije, gutaćete i lekove".
