Italijan tokom čišćenja porodične kuće otkrio skriveni novac u komodi.
Pronašao je više od pola milijarde starih lira, sumi većoj od današnjih 250.000 evra.
Kada se 53-godišnji Marčelo F. iz Treviza u Italiji vratio u rodnu Kazertu kako bi ispraznio i sredio kuću svojih bake i deke, nije ni slutio da će ga dočekati otkriće koje bi mnogima promenilo život.
U jednoj od prostorija pomerao je staru komodu od punog drveta, kada je primetio da se jedna fioka teško otvara, kao da je nešto zadržava. Pomislio je da je jednostavno pretrpana, ali kada ju je uz malo napora izvukao, shvatio je da se iza nje krije nešto mnogo neobičnije – ručno napravljeno duplo dno. Ispod njega nalazili su se uredno složeni svežnjevi novčanica od 50.000 i 100.000 lira, pažljivo povezani i sačuvani.
Nakon što je prebrojao novac, usledio je šok: u komodi je bilo sakriveno oko pola milijarde lira. Po današnjoj protivvrednosti, reč je o sumi većoj od 250.000 evra – iznosu za koji se može kupiti stan ili obezbediti mirna starost.
U prvi mah, Marčelo je, prema svemu sudeći, pomislio na godine štednje i odricanja svojih bake i deke, koji su možda novac čuvali iz straha od kriza ili kao sigurnost za potomke.
Oduševljenje je brzo zamenila realnost
Ipak, oduševljenje je brzo zamenila realnost. Kada se obratio banci sa namerom da lire zameni za evre, dobio je jasan odgovor: rok za konverziju odavno je istekao.
Prema važećim propisima, lire više nije moguće zameniti za evre, jer je zakonski rok istekao pre više od deset godina. Za državu, te novčanice danas nemaju pravnu vrednost i smatraju se tek kolekcionarskim predmetima.
Ne želeći da se pomiri sa takvim ishodom, Marčelo je potražio pravnu pomoć i obratio se udruženju "Associazione Italia", specijalizovanom za slučajeve prinudne konverzije stare valute. Njegov slučaj ubrzo je postao simbol šire borbe protiv rokova zastarelosti koje je propisalo Ministarstvo ekonomije i finansija.
Llira je zvanično zamenjena evrom 28. februara 2002. godine. Građanima je tada ostavljen rok od deset godina da izvrše zamenu stare valute. Međutim, u decembru 2011. vlada je taj rok iznenada skratila. Odluka je 2015. godine proglašena neustavnom od strane Ustavnog suda, čime je, barem na papiru, otvorena određena mogućnost za osporavanje propisa.
Danas je situacija složena. Banka Italije traži dokaz da je zahtev za zamenu podnet u periodu između 2011. i 2012. godine. U Marčelovom slučaju, to je praktično nemoguće, jer je novac pronašao tek 2026. godine.
Upravo na toj činjenici zasniva se pravna argumentacija njegovih zastupnika. Kako navode iz udruženja, desetogodišnji rok zastarelosti trebalo bi da počne da teče od trenutka kada pravo može da se ostvari – odnosno od dana kada je novac pronađen. Drugim rečima, ako neko danas dođe do ušteđevine u lirama za koju ranije nije znao, trebalo bi da ima mogućnost da je zameni u razumnom roku.
U pojedinim državama Evropske unije, poput Nemačke, zamena stare nacionalne valute nema vremensko ograničenje. U Italiji, međutim, pravila su drugačija, pa se procenjuje da se u domovima širom zemlje i dalje nalaze milijarde lira koje nikada nisu konvertovane.
Za Marčela, ova borba nije samo pitanje novca. Reč je, kako ističu oni koji ga zastupaju, i o principu – da pravo ne može da istekne pre nego što je neko uopšte imao priliku da ga ostvari. Da li će sud prihvatiti takvo tumačenje i omogućiti mu konverziju pronađenog bogatstva, ostaje da se vidi.
