Uelen je izuzetno izolovano selo na Čukotki, gde se svakodnevica svodi na borbu s prirodom, udaljenošću i otežanim uslovima života
Do sela se može doći samo helikopterom, a snabdevanje hranom i osnovnim potrebama zavisi od retkih avio-dostava
U vremenu u kojem smo navikli da je gotovo sve dostupno odmah, teško je zamisliti mesto u kojem se jedna fotografija može učitavati celu noć, automobil nema gotovo nikakvu svrhu, a svež paradajz vredi kao poseban dar. Ipak, takvo mesto postoji. Ne nalazi se u nekoj napuštenoj sibirskoj stanici, već u pravom naseljenom selu u Rusiji.
Zove se Uelen, a njegovo ime često se prevodi kao "crna zemlja". Za ljude koji tamo žive svakodnevica nije romantična priča o izolaciji, već stalna borba sa prirodom, udaljenošću i uslovima koje bi mnogima bilo teško i da zamisle.
Uelen se nalazi na Čukotki, na uskom pojasu šljunka između lagune i Beringovog prolaza. Nedaleko od sela nalazi se rt Dežnjov, najistočnija tačka Rusije. Naziv "crna zemlja" povezuje se sa tamnim humcima na obližnjoj padini. Za razliku od okolnog pejzaža, oni nisu tokom cele godine prekriveni snegom, pa su nekada putnicima služili kao svojevrsni prirodni orijentir.
Do sela se dolazi samo helikopterom
Iako se čini kao mesto van vremena, Uelen nije napušten. U njemu danas živi oko 600 ljudi. Imaju školu, poštu, prodavnicu i meteorološku stanicu. Međutim, sve ono što se u većini drugih mesta podrazumeva, ovde je mnogo komplikovanije. Do Uelena se ne može doći običnim putem. Ljudi i roba stižu vazdušnim putem, najčešće helikopterom koji povezuje nekoliko naselja u čukotskom području.
Upravo zbog toga automobil u selu nema gotovo nikakvu praktičnu vrednost kakvu ima drugde. Zdravstvena zaštita je takođe vrlo ograničena. U selu radi jedan pedijatar, a hitna pomoć pojavila se tek 2020. godine. Internet postoji, ali je izuzetno spor. Stanovnici ga porede sa vezama kakve su se u velikim gradovima koristile krajem devedesetih.
Jedan od najvećih izazova života
Gledanje video snimaka gotovo je nemoguće, a preuzimanje većih fajlova može da traje satima. Jedan od najvećih izazova života u Uelenu je snabdevanje hranom. Namirnice iz udaljenijih delova Rusije dopremaju se vrlo retko, a deo robe stiže samo jednom godišnje. Helikopterima se prevozi sve, od žitarica do konzervirane hrane.
Klima ne prašta ni leti
Hrana koja se lako kvari mora da se zamrzava i pažljivo raspoređuje za naredne mesece. Zato su sveže voće i povrće u ovom selu retkost. Sir, paradajz ili slične namirnice mogu sebi da priušte samo oni sa dubljim džepom. Jedan od izuzetaka je meso irvasa, koje je u ovim krajevima važan deo ishrane.
Život u Uelenu dodatno otežava surova klima. Čak i u julu, koji se smatra najtoplijim mesecom, može pasti sneg ili se pojaviti mraz. Zimi se temperature bez problema spuštaju na minus dvadeset stepeni. Mećave su česte, a vidljivost tokom oluja može pasti na svega jedan metar.
U takvim uslovima ne žive samo stanovnici sela. U okolnoj tundri kreću se i nomadski stočari irvasa sa svojim stadima. Glavne delatnosti stanovnika Uelena povezane su sa morem i prirodom. Meštani se bave ribolovom i lovom na morske sisare. U okolnim vodama ima lososa, kitova i morskih zečeva.
Selo je posebno poznato po majstorima
Iako su u okolini pronađena nalazišta zlata, ono se tamo ne eksploatiše. Pravo bogatstvo ovog kraja nije u rudama, već u prirodi i tradiciji. Područje oko Uelena deo je nacionalnog parka Beringija. Selo je posebno poznato po majstorima koji izrađuju predmete od kosti. Od kljova i kostiju morževa stvaraju figure životinja, gravure sa prizorima lova i prikaze svakodnevnog života.
Godine 1931. u Uelenu je otvorena poznata radionica za rezbarenje kosti. Prvi rukovodilac radionice bio je umetnik Vukvuktagin, a među najpoznatijim majstorima isticao se Huhutan, koji je rezbarenjem počeo da se bavi nakon što je u lovu izgubio nogu. Zanimljivo je da su se tek tridesetih godina prošlog veka ovim zanatom počele baviti i žene.
Pre toga rezbarenje kosti smatralo se isključivo muškim poslom. Danas se u radionici izrađuju različiti predmeti, od šahovskih figura i broševa do ukrasnih kutijica. Uelen je zato mnogo više od udaljenog sela na mapi. To je mesto u kojem se svakodnevni život odvija na ivici mogućeg, ali i mesto u kojem su opstali tradicija, zajedništvo i veštine koje se prenose generacijama.
(Dnevno.hr)
