Makedonski reditelj Milčo Mančevski predstaviće svoj novi dokumentarni film „Dobri ljudi“ na Sarajevo Film Festivalu, posvećen tragediji u Kočanima 2025. godine kada je u požaru poginulo 63 mladih ljudi.
Mančevski naglašava da je najvažnije bilo steći poverenje sagovornika, pristupajući im sa poštovanjem i otvorenim srcem, oslanjajući se isključivo na istinu njihovih iskustava.
Makedonski reditelj Milčo Mančevski predstaviće svoj novi dugometražni dokumentarni film „Dobri ljudi“ na ovogodišnjem Sarajevo Film Festivalu.
Nastao je kao intimno i potresno svedočanstvo o tragediji koja je u martu 2025. pogodila Kočane u Severnoj Makedoniji, kada je u požaru u klubu „Puls“ život izgubilo 63 mladih ljudi. Film kroz ispovesti preživelih, porodica žrtava i heroja koji su spasavali živote govori o bolu, solidarnosti, ljudskosti i snazi zajednice u trenucima nezamislive tragedije. Umesto klasičnog dokumentarnog pristupa, Mančevski se odlučio za minimalističku formu u kojoj gotovo u potpunosti prepušta prostor ljudskim pričama.
Kako ste stekli poverenje ljudi koji su pristali da govore o jednom od najtežih trenutaka svojih života?
– To poverenje je bilo nešto najvažnije u ovom filmu, zato što film postoji ne samo zahvaljujući dobrim ljudima iz Kočana, već i zbog njih. Prišao sam im otvorenog srca. Znali su da poštujem njihovu priču, njihov bol, da je za ovaj film najvažnija od svega njihova istina. Film se bazira na njihovim rečima i njihovom iskustvu. Zahvalan sam im što su mi pružili poverenje. Svi ljudi koji su govorili o toj tragičnoj noći poznaju moj rad i poštuju moje filmove, moju predanost istini, ma koliko ona bila bolna. Znao sam da ovo neće biti lako ni za njih ni za mene. Trudio sam se da imam razumevanja, da budem strpljiv, i verovao sam im beskrajno. Ovi dobri ljudi su mi uzvratili najvećim poklonom za buduće generacije, iskrenom istinom, ma koliko ona bila bolna. Ovakvu otvorenost i iskrenost nisam do sada video. Kada se čoveku dogodi velika tragedija, nešto se u njemu promeni i često misao postane jasnija i snažnija. Posle intervjua mi je prišlo nekoliko sagovornika da se zahvale što smo saslušali njihovu istinu i što smo je zapisali. U stvaranju filma ključnu ulogu imala je organizacija Support Kočani. Oni su bili od ogromne pomoći ljudima u Kočanima nakon tragedije, a bili su presudni i za to da ovaj film uopšte nastane.
Gde je, po vašem mišljenju, granica između dokumentovanja tragedije i poštovanja bola ljudi koji su je doživeli?
– Granica je tamo gde će je postaviti ljudi koji sa tom boli žive. Niko drugi ne može reći gde je granica.
U filmu nema dramatizacije ni senzacionalizma. Da li verujete da tišina ponekad govori više od slike?
– Apsolutno. Kada je čista, tišina je glasnija i dublja od bilo kakvog krika. Ja čitavog života istražujem tišinu i sve je više volim. Volim je i u umetnosti. Zen Koani, Andrić, Eni Pru, Majkl Snou, Tarkovski, Cai Ming-liang, Terens Malik, Džozef Bojs... Svi oni tišinom grade lepotu.
Da li je tokom snimanja postojao trenutak kada ste morali da spustite kameru?
– Odlučio sam da ljude gledam u oči, da postavljam pitanja i da budem tu da slušam, ma kakav bio odgovor. Nisam smeo da spuštam kameru. Ali zato sam u jednom trenutku progovorio. Probio sam četvrti zid i sa ove strane kamere govorio o svojim iskustvima sa tragedijom. Jednom sam sebi dozvolio da savetujem, da kažem da, kada se sa detetom govori o nečijoj smrti, ne treba skrivati istinu niti je se stideti. Podelio sam svoje lično iskustvo. Kada sam imao sedam ili osam godina, stideo sam se i krio činjenicu da mi je majka umrla. Kasnije sam zaključio da je skrivanje istine ponekad gore od same istine. Smatram da početak suočavanja sa bolom jeste da se on prepozna i da mu se pogleda u oči. Progovorio sam, dao savet, pružio prijateljsku ruku. To smo čak ostavili i u prvoj verziji filma. Veoma blisko smo radili sa montažerom Miškom Čunihinom. Zajedno smo stvarali veliku sliku od pojedinačnih iskustava, trebalo je spojiti sve priče i osetiti sva iskustva. Zadatak nam je bio da budemo nevidljivi, ali precizni. Radili smo filigranski i imali smo na raspolaganju samo reči i lica dobrih ljudi. Veoma rano sam odlučio da nema spoljašnjih „vizuelizacija“ i olakšanja. Nije nam potrebno olakšanje u obliku lakših kadrova. U prvoj verziji filma Miško i ja smo ostavili to probijanje četvrtog zida, jer sam tada smatrao da nije problem da se pomešaju dva sveta, svet gledaoca i svet učesnika. Na kraju smo ipak odlučili da izbacimo taj deo kako bi film bio što jednostavniji, asketskiji, spartanskiji... Da ostanu samo reči i lica naših sagovornika, bez filtera i bez našeg vidljivog učešća.
Koji vas je susret sa protagonistima najviše promenio?
– Ne mogu da izdvojim jedan susret ili jedan razgovor. Celina ovog iskustva je ono što me je promenilo. Trebalo mi je mnogo vremena da počnem normalnije da dišem. Paralelno sam završavao i svoj novi igrani film „Sestra, brat i šahta“, koji će uskoro imati svetsku premijeru. Na kraju sam u isto vreme uradio dva filma.
Šta ste tokom rada na ovom filmu naučili o ljudskoj dobroti, a što ranije niste znali?
– Osetio sam nešto svečano u toj intimnosti. Kod sagovornika sam osetio blizinu smrti i bol, ali i kompleksna razmišljanja u trenucima kada misliš da umireš. Osetio sam čak i nadu kroz solidarnost. Možda je to ono što sam najviše naučio. Iako je bilo heroja koji su spasavali druge, jedan mladić se šest puta vraćao u taj pakao da, ne dišući, izvlači ljude preko svog ramena, solidarnost ne mora da se manifestuje samo u nečemu konkretnom. Veliko je osećanje zajedništva, zajedničke boli, zajedničkog stremljenja, zajedničkog cilja. Možda je to najvažnije u životu. Podsetilo me je to na jednu misao iz „Derviša i smrti“.
Da li vam je bilo važnije da napravite veliki film ili da budete pošteni prema ljudima čije priče pričate?
– Dobri ljudi su mi važniji. Zato što pričam njihovu priču, njihov bol. Kada sam bio mlađi, rekao bih da je umetnost važnija. Možda sam omatorio.
Ako biste želeli da publika zapamti samo jednu rečenicu nakon gledanja dokumentranog filma „Dobri ljudi“, koja bi to bila?
– Mnogo ih je. Neke smo izdvojili i ispisali na ekranu tokom filma. Progone me dve slike koje je opisala Ana, jedna od sagovornica. U jednoj kaže kako je, dok je sve u klubu bilo u redu, čekala u redu iza jednog dečka i slučajno ga dodirnula po leđima. Osetila je njegovu toplotu, njegovu lepu energiju. Kasnije iste večeri videla ga je kako leži na parkingu, prišla mu i dodirnula njegovo hladno telo. Ona govori i o tome kako, kada ode kod sestre, uvek zagrli svog petogodišnjeg sestrića. Ali nakon tragedije nije htela, nije smela da ga zagrli, jer se osećala zagađenom od dodirivanja tolike smrti. Nakon toga je shvatila da ona ipak nije zagađena, već da je blagorodna, zato što je njen dodir bio poslednja lepa stvar koja se dogodila tim ljudima koji su poginuli.
