Ostrvo Palmarola je izolovano mesto bez infrastrukture, gde se dolazi samo čamcem sa susednog ostrva Ponca.
Palmarola privlači posetioce svojom netaknutom prirodom, vulkanskim liticama i jedinstvenim mirnim okruženjem.
Na italijanskom ostrvu Palmarola nema ničega što se obično vezuje za turističke destinacije. Nema naselja, nema puteva, nema struje ni mobilnog signala. Ne postoji ni luka u koju bi uplovio trajekt. Do ovog surovog, ali fascinantnog komada zemlje usred Tirenskog mora stiže se isključivo malim brodom sa susednog ostrva Ponca, udaljenog svega osam kilometara.
Upravo zbog toga Palmarola deluje kao mesto iz nekog drugog vremena.
Ostrvo za koje mnogi nikada nisu čuli
Palmarola se nalazi zapadno od Rima – dovoljno blizu za jednodnevni izlet, ali i dovoljno daleko da rimska gužva i buka deluju nestvarno. Dok su trgovi i forumi prepuni turista, ovo ostrvo ostaje izvan glavnih ruta. Mnogi za njega nikada nisu ni čuli, piše CNN.
Njena najveća prednost je upravo potpuni izostanak komfora. Ljudi ovde ne dolaze zbog luksuza, već zbog tišine i netaknute prirode.
Vulkanske litice i samo jedna plaža
Ostrvo se strmo izdiže iz mora kroz dramatične vulkanske litice, prošarane pećinama, tunelima i uskim uvalama. Na Palmaroli postoji samo jedna plaža, nekoliko pešačkih staza koje vode ka unutrašnjosti i tek diskretni tragovi modernog sveta.
Kako nema stalnih stanovnika, ostrvo više oblikuju vreme, geologija i godišnja doba nego turizam.
Na Palmaroli postoji samo jedan restoran – O’Francese. U njemu se služi sveža riba, a iznajmljuje se i mali broj skromnih soba uklesanih u stare ribarske pećine u stenama. Rezervacije se prave mesecima unapred, a puni pansion košta oko 150 evra po noćenju.
"Ovde ima sve - i ništa"
Italijanka Marija Andreini svako leto dolazi na Palmarolu sa porodicom.
"Ovde ima toliko toga, a istovremeno tako malo za raditi", kaže ona.
Dani prolaze u ronjenju i sunčanju na plaži prekrivenoj ružičastim kamenčićima, dok su noći rezervisane za posmatranje zvezda i šetnje uz baklje. U zoru ih domaćini vode na najviši vrh ostrva kako bi gledali izlazak sunca.
"Prizor oduzima dah", kaže Marija.
Ruševine i osećaj iskonskog života
Staze sa plaže vode do ruševina srednjovekovnog manastira i ostataka praistorijskog naselja. Večera se sastoji od ribe tek izvučene iz mreže, a ceo boravak daje utisak povratka prirodi.
"Imate osećaj kao da živite neko iskonsko iskustvo brodolomaca", kaže Marija i savetuje svima da ponesu i dobru obuću za planinarenje.
Osim glavne plaže, Palmarola se najbolje istražuje čamcem. Litice se pretvaraju u prolaze, pećine i kamene tunele, dok kristalno čisto more privlači ronioce i kajakaše. Na kopnu se najčešće mogu sresti samo divlje koze, skrivene među niskim palmama po kojima je ostrvo dobilo ime.
Sveti Silverije i tajanstvene legende
Vlasništvo nad ostrvom potiče još iz 18. veka, kada su porodice iz Napulja, poslate da nasele ostrvo Ponca, dobile dozvolu da Palmarolu podele među sobom. I danas je ostrvo u privatnom vlasništvu, podeljeno na parcele koje pripadaju porodicama sa Ponce.
U liticama se nalaze male pećine pretvorene u jednostavna skloništa – neka su obojena u belo i plavo. Ribari su ih nekada koristili kao zaklon tokom oluja, a mnogi vlasnici ih i danas drže opremljenima, za slučaj da se zbog lošeg vremena ne mogu vratiti na Poncu.
Na vrhu jedne morske stene nalazi se mala bela kapela posvećena Svetom Silveriju. Silverije, papa iz 6. veka, bio je prognan na Palmarolu, gde se, prema verovanju, i upokojio.
Svakog juna, na dan Svetog Silverija, ribari brodovima plove od Ponce do Palmarole, nose cveće u kapelicu i u procesiji prevoze drveni kip sveca. Učesnici se smenjuju penjući se strmim kamenim stepenicama do najviše niše, gde se nalazi oltar, kako bi se pomolili i u tišini obavili svoj zavet.
„To je sveti ritual. Molimo mu se svakog dana“, kaže Kapone. „Mnogi muškarci sa Ponce, poput mene, nose njegovo ime. On je naš zaštitnik i verujemo da njegov duh i dalje prebiva u vodama Palmarole.“ Lokalne legende govore i o mornarima koje je zatekla oluja, a koji su se zavetovali svecu i bili spaseni.
„Prema predanju, ukazanje sveca koji se uzdigao iz mora spaslo ih je – vodio ih je bezbedno nazad do Palmarole, gde su nedeljama preživljavali u pećinama“, kaže Kapone.
