Možda stoji na polici kod bake, možda je doneta sa nekog putovanja, možda vam na radnom stolu služi kao relaksacija od stresa. Mnogi su je kao dete radoznalo otvarali do poslednje, najmanje lutkice, uz ono malo uzbuđenje kao da dokučuju najveću tajnu – onu koja se tiče samog smisla života.
Na srpskom je najčešće zovemo babuška. Slatko, domaće, svima jasno. Samo što — to nije njeno pravo ime. No, u Rusiji se ova drvena lutka zove matrjoška. Ne babuška, jer babuška na ruskom znači baka. Matrjoška dolazi od imena Matrjona, nekada vrlo čestog ženskog imena koje se vezivalo za majku, kuću, porodicu, obilje i onu toplu, zaobljenu predstavu života koji se nastavlja iz generacije u generaciju.
Matrjoška nije samo igračka koja se otvara. Ona je mala drvena priča o tome da se u svakome od nas, pa makar imali i sto godina skriva još neko: beba, dete, dečak/devojčica, devojka/mladić, majka, porodična nit koja ih sve povezuje...
Prva ruska matrjoška nastala je krajem 19. veka, u vremenu kada su ruski umetnici i zanatlije tragali za izrazom koji će spojiti narodnu tradiciju, umetnost i svakodnevni život. Najčešće se navodi da ju je osmislio slikar Sergej Maljutin, a od drveta izradio majstor Vasilij Zvjozdočkin.
Bila je to osmodelna lutka: spolja devojka u sarafanu i maramom na glavi, sa crnim petlom u rukama, a unutra sve manje figure — devojčice, dečak i na kraju beba u povoju.
Već tada je bilo jasno da se rodilo nešto što nije običan suvenir. Matrjoška je imala lice narodne bajke, oblik jajeta, miris drveta i ideju koja se odmah razume bez prevoda. Otvoriš jednu, pronađeš drugu. Otvoriš drugu, pronađeš treću. Kao porodica, kao uspomena, kao Rusija sama - slojevita, šarena i uvek malo dublja nego što deluje na prvi pogled.
Najčešće se izrađuje od lipe, jer je to drvo mekano, zahvalno za obradu i dovoljno nežno da podnese sve one sitne linije, cvetove, obraze i marame. Zanimljivo je da se najmanja lutkica pravi prva, pa se oko nje postepeno stvaraju sve veće. Kao da se svet ne gradi od spolja ka unutra, nego obrnuto: od najdublje tajne prema široj slici.
A njen lik je odavno obišao planetu. Već početkom 20. veka matrjoška je privukla pažnju van Rusije. U Minesoti, u Muzeju ruske umetnosti, čuva se jedna od najvećih američkih kolekcija ovih lutaka, sa hiljadama primeraka.
Ima i rekorde vredne osmeha. Prema Ginisovoj knjizi rekorda, najveći set ruskih lutaka čini 51 ručno oslikana matrjoška Julije Bereznicke. Najveća je visoka skoro 54 centimetra, najmanja jedva tri milimetra, a poređane jedna do druge zauzimaju više od tri metra. Premda, još 1970. godine je za Međunarodnu izložbu Ekspo '70 u Japanu napravljena matrjoška od 70 delova, visoka jedan metar.
U savremeno doba je ušla u legendu i postala jedan od najprepoznatljivijih simbola zemlje. Danas postoje tradicionalne, bajkovite, porodične, umetničke, pa čak i potpuno moderne matrjoške: sa likovima književnih junaka, balerina, životinja, kosmonauta, muzičara, filmskih zvezda.
Ipak, ono najlepše kod matrjoške ne skriva se ni u rekordu, ni u muzeju, ni u savršeno oslikanoj marami. Najlepše je ono detinje pitanje koje se javlja svaki put kada je uzmete u ruke: šta je unutra? Možda baš zato traje duže od mnogih velikih predmeta. Jer matrjoška ne mora da objašnjava Rusiju i njenu suštinu. Ona je samo otvori - sloj po sloj.
