Zbog raznovrsnog morskog sveta i pećina, ostrvo je deo UNESCO geoparka, a tokom zime na njemu ostaje samo nekoliko magaraca i mačaka
Svetac je poznat po brodolomima, oštrim vetrovima i istorijskim pričama o deci koja su spuštana niz litice da love ptice
Surove litice ostrva Svetac i njegove oštre, neprijateljski nastrojene obale, prepuštene na milost i nemilost svakom vetru, retko koga su očarale toliko da bi na njemu svojevoljno ostao. Svetac kao da je oduvek bio neosvetljeni i neobeleženi kraj poznatog jadranskog sveta.
Ostrvo Svetac ili Sveti Andrija jedno je od ostrvaca viškog arhipelaga, a smestilo se na nešto više od 25 kilometara zapadno od Komiže - nasred mora, gotovo tačno na pola puta između dve jadranske obale. Početkom novog milenijuma bilo je najudaljenije naseljeno hrvatsko ostrvo, ali otkako više nema njegove poslednje stanovnice, Svetac je i zvanično nenaseljen.
"Poslednja ivica Jadrana" bez sigurne luke
Ovo ostrvce površine 4,6 kvadratnih kilometara, strmih obala bez prirodne luke i sidrišta, nikako se ne može nazvati pristupačnim. Uprkos tome, ovuda je u rimsko doba prolazio jedan od najvažnijih jadranskih plovnih puteva, a samo ostrvo bilo je naseljeno još od praistorije. Na njemu se nalaze i ostaci utvrđenja koje je, navodno, podigla ilirska kraljica Teuta, pa ga ponekad nazivaju i Teutinim ostrvom. Od 11. do 15. veka tu su živeli benediktinci, koji su u 15. veku na južnoj strani izgradili crkvicu Svetog Andrije.
U drugoj polovini 18. veka na ostrvu se proizvodila borova smola za venecijanska brodogradilišta, zbog čega se doselila italijanska porodica Zanki, čiji su potomci i danas vlasnici Sveca. Na nekadašnju industriju podseća i lokalitet Corno Zemja, gde se smola pretvarala u katran. Čuveni pesnik Tin Ujević opisao je svoju posetu 1930. godine rečima: "Stigli smo na poslednju ivicu Jadrana, gde se već kaže: dovde i ne dalje..."
Surove litice retko koga su, osim Zankijevih, očarale. Ponekad bi neki ribar zaglavio na Svecu kada bi vreme podivljalo, a meštani bi ga prihvatali dok nevreme ne prođe. Ostrvo bez sigurne luke i neprijateljsko more mnogima su potpisali nemilosrdnu presudu. Najveći broj stanovnika zabeležen je 1952. godine — ukupno 72.
Deca lovci, podivljalo more i tajanstvene pećine
Jedino koliko-toliko sigurno pristanište izgrađeno je u uvali Povlov buk podizanjem ogromnog zida, ali ni on nije uvek garantovao sigurnost. Vetrovi ovde duvaju toliko snažno da podižu i kamenje, a more bi u sekundi promenilo raspoloženje.
Brodolomi i nesreće nerazdvojni su deo istorije ovog ostrva, kao i nadrealne priče iz života nekadašnjih meštana — zabeleženo je da su roditelji decu spuštali na užadi niz strme litice kako bi lovila morske ptice (gregule, kaukale i sokolove) i tako donela hranu na sto.
Zbog bogatog morskog sveta i kolonija retkih ptica, Svetac je deo UNESCO-ove globalne mreže geoparkova. Ostrvo skriva čak 28 pećina, od kojih se neke odlikuju neonskim plavetnilom nalik poznatoj Modroj pećini na Biševu, poput pećine Medvidina. Porodica Zanki je po dolasku prvo živela u pećinama, da bi početkom 20. veka sagradila kamene kuće. Danas su prozori tih kuća otvoreni samo leti, kada potomci dođu da obave radove u vinogradu ili dočekaju avanturiste, dok zimi na Svecu ostaju samo najizdržljiviji — nekoliko magaraca i mačaka.
(Punkufer.dnevnik.hr)
