Japanac na društvenoj mreži opisuje svoje svakodnevne utiske o američkom mentalitetu kroz tri upečatljive priče.
Kroz ove primere konstatuje se da su i u Srbiji slične navike, što pokazuje koliko su društva različita ali i slična
Na društvenoj mreži Iks poslednjih meseci veliku pažnju privlače objave japanskog autora koji piše pod imenom "japan_nobunaga". Njegove kratke priče nisu klasični putopisi niti komentari o politici, već pažljivo ispričane svakodnevne situacije koje otkrivaju razlike u mentalitetu i običajima ljudi.
U viralnom nizu objava, koji je pregledan više miliona puta, opisao je tri stvari koje ga u Sjedinjenim Američkim Državama nikada nisu prestale da iznenađuju – priča o "sobi" u koju niko ne ulazi, način na koji Amerikanci preporučuju majstore i poverenje koje imaju u komšije.
Na prvi pogled deluju kao sitnice. Međutim, upravo kroz njih pokušava da objasni kako jedno društvo funkcioniše.
Soba koja postoji samo da bi ostala netaknuta
Prva priča počinje prostorijom koju je, kako kaže, video u mnogim američkim kućama.
"Mnoge američke kuće imaju jednu sobu u koju niko ne sme da uđe. U njoj je najbolji nameštaj. Tu je kauč na kojem gotovo niko nikada nije sedeo kako treba. To je prostorija koja se vidi čim otvorite ulazna vrata. Niko je ne koristi. Ali redovno se čisti. Pitao sam jednu ženu kada je poslednji put bila u toj sobi. Rekla je: 'Za Božić.' Pitao sam: 'Koji Božić?' Morala je da razmisli. Onda je odgovorila: '2019.' Pitao sam šta se tamo radi.
Rekla je: 'Ništa. To je dobra soba.' Dobra soba je dobra upravo zato što se u njoj ništa ne dešava. Kada bi se nešto tamo dešavalo, više ne bi bila dobra. Pitao sam je šta bi se dogodilo kada bi sada sela na kauč. Rekla je: 'Pa, mogla bih.' Ali nije sela. Samo je rekla da bi mogla i ostala da stoji sa mnom na vratima. Nijedno od nas nije ušlo.
Onda mi je rekla da je i njena majka imala takvu sobu. Pitao sam da li je kao dete ulazila u nju. Odgovorila je: 'Apsolutno ne.' Pitao sam šta bi se dogodilo da jeste. Rekla je: 'Ništa. Niko mi nikada nije rekao da ne smem.' Niko joj nikada nije rekao da ne sme. Jednostavno je sa četiri godine, bez ijednog objašnjenja, shvatila da ta soba nije namenjena njoj. Danas ima 51 godinu, kuća je njena, a ona i dalje stoji na vratima."
Ova priča izazvala je hiljade komentara Amerikanaca koji su priznali da su odrasli u kućama sa gotovo identičnom prostorijom, namenjenom gostima ili posebnim prilikama.
Zašto Amerikanci pažljivo preporučuju majstore
Druga priča govori o nečemu što mnogi uzimaju zdravo za gotovo – preporuci za majstora.
"Jedan Amerikanac dao mi je broj vodoinstalatera i rekao: 'Ako te prevari, reci meni.' Pitao sam ga zašto bih njemu to rekao. Odgovorio je: 'Zato što sam te ja poslao.' Nisam razumeo da je to neka vrsta obaveze. Mislio sam da je to pretnja. Tokom cele popravke bio sam izuzetno ljubazan prema vodoinstalateru jer sam mislio da ga neko proverava. Niko ga nije proveravao. Kasnije sam shvatio da je preporuka ovde zapravo zalog sopstvene reputacije. Ako vodoinstalater loše uradi posao, nije samo on zakazao – zakazao je i onaj ko ga je preporučio. Zato su preporuke dobre.
Sistem ne funkcioniše zbog ljubaznosti. Funkcioniše zato što loša preporuka više košta onoga ko ju je dao nego onoga ko ju je dobio. Odlučio sam da to proverim. Od drugog čoveka tražio sam broj krovopokrivača. Ćutao je jedanaest sekundi. Mislio sam da sam ga uvredio. Već sam smišljao izvinjenje. Onda je rekao: 'Imam jednog, ali ne znam da li još radi taj posao. Prvo da proverim.' Nije želeo da mi da broj dok se ne uveri. Štitio je mene, ali i sebe. To je postala ista stvar.
Kasnije sam upoznao čoveka koji mi nije preporučio nikoga. Rekao je: 'Nemam nikoga dobrog za to.' Znao je mnoga imena. Ali nije želeo da potroši svoj ugled na nekoga u koga nije potpuno siguran. To odbijanje vredelo je više od stotinu preporuka. Kasnije sam ga pitao da li uopšte ima nekog majstora. Rekao je: 'Za to – ne. Za motore? Prijatelju...' Izgovorio je 'prijatelju' i zavalio se u stolicu kao čovek koji upravo otvara trezor".
Autor zaključuje pitanjem: "Koga ste poslednji put odbili da preporučite? Mislim da već znate odgovor. I znate zašto."
Komšija koji čuva ključeve šest kuća
Treća priča govori o poverenju među komšijama.
"Moj komšija ima ključ moje kuće. Dobio ga je samo četiri dana nakon što je rekao da može da preuzme pakete. Rekao je: 'Samo mi daj ključ.' Odgovorio sam da ću ga pripremiti. Pitao je: 'Pripremiti šta?' U mojoj zemlji predaja ključa je gotovo ceremonija. Obe osobe stoje, izgovori se nekoliko reči, primalac pokaže da razume koliko je to velika odgovornost. Naterao sam ga da stoji na svom prilazu dok sam odradio neku skraćenu verziju tog rituala. U ruci je držao crevo za zalivanje. Nije ga ni spustio. Samo je rekao: 'U redu, hvala.' Stavio je ključ u džep kao da sam mu dao račun iz prodavnice. Poznavao sam ga svega pet nedelja.
U mojoj zemlji poznajem ljude dvadeset godina koji nikada nisu videli moju kuhinju. Pitao sam ga koliko ključeva ima. Otvorio je fioku. Šest. Šest kuća. Šest porodica. Niko ga nije imenovao. Jednostavno je prvi otišao u penziju, a izgleda da ovde penzija dolazi zajedno sa novom funkcijom. Zaliva cveće. Obilazi kuće kada su oluje. Zna koje kuće imaju alarm. Nikada to nije rekao nikome. Pitao sam ga šta radi ako se nešto pokvari dok su vlasnici odsutni. Odgovorio je: 'Pozovem njihovog čoveka.'
Ima brojeve naših majstora. Vodi čitavu malu evidenciju kako bi mogao da ih pošalje u prazne kuće. Mogao bi da uništi šest porodica pre podne. Umesto toga, već jedanaest godina samo prima pakete. Pitao sam ga da li je neko ikada izneverio takvo poverenje. Rekao je: 'Ne ovde.' Onda je dodao: 'Jednog dana ćeš ti raditi isto.' Pitao sam šta misli. 'Rekao je: Kad ti budeš onaj koji je stalno kod kuće.' On ne pruža uslugu. On obavlja ulogu. Ta uloga se prenosi na sledećeg čoveka. A mene je već odabrao kao svog naslednika.“
U mnogim stvarima podseća i na Srbiju
Iako piše o američkom društvu, mnogi će u ovim pričama prepoznati i Srbiju.
Kod nas su decenijama postojale "svečane sobe" u koje se ulazilo samo kada dođu gosti ili za velike praznike. I danas u mnogim kućama postoji nameštaj koji se gotovo nikada ne koristi.
Sličan je i odnos prema preporukama majstora. Kada neko kaže: "Pozovi mog čoveka", iza toga često stoji lična odgovornost. Ako majstor razočara, najčešće se zamera upravo onome ko ga je preporučio.
Ni poverenje među komšijama nije nepoznato. U mnogim delovima Srbije i dalje je sasvim uobičajeno da komšija zaliva cveće, nahrani kućnog ljubimca ili pričuva ključ dok su vlasnici na putu.
Tako različiti, a opet tako slični.
(Nova)
