Kada govorimo o Prvom svetskom ratu ili "Velikom ratu" kako su ga zvali njegovi učesnici, prva pomisao nam je obično veliko stradanje na prvom mestu srpskog naroda, a zatim i savezničkih, pa i okupatorskih vojnika. U svom tom ludilu, jedan čin koji se odigrao 25.12.1914. ostaće u istorijskim analima kao dan kada su umesto razmene vatre, vojnici između sebe razmenjivali dugmad, cigarete, piće i jelo.
24. decembar, Badnje veče. Na nemačkoj strani pojavile su se božićne jelke koje su po naređenju Kajzera stigle na sve frontove kao stimulans vojnicima. Odjednom, iz nemačkog rova začula se pesma.
Prema svedočanstvima očevidaca koji su o događaju poslali pisma svojim najbližima, Nemci su zapevali "Stile Nacht, Heilige Nacht" (Noć mira, noć ljubavi). Iz engleskog rova stigao je odgovor u vidu pesme "The first Noel, the angel did say". Sledeći korak bio je još veće iznenađenje. Ne zna se pouzdano ko je prvi izašao iz rova, ali ona "ničija zemlja" pretvorila se, usred strašnog rata, u oazu mira. Vojnici su razmenili skromne poklone, uglavnom duvan i poneki gutljaj alkohola, poneku čokoladu, i vratili se na položaj, pišu Novosti.
Dugme kao sećanje na Božić 1914.
Kako se navodi, neki od njih su napravili i zajedničke fotografije za uspomenu u znak sećanja na dogovor između zaraćenih strana. Tom prilikom odigrala se i primopredaja poklona, od kojih je jedan završio u muzeju.
Naime, kada je desetar Erik Rouden čuo neprijatelja kako mu govori "Srećan Božić", bio je prestrašen. Ali, na njegovo iznenađenje, kada se magla podigla iznad ratnih rovova, Erik je video nemačke vojnike kako se šetaju i mašu im. Tada je sa jednim Nemcem razmenio dugmad, sa istim čovekom kog je prethodnog dana hteo da ubije.
Ovaj vrlo redak ratni artefakt je pronađen i trenutno je izloženo u Ratnom muzeju u Londonu. Erik Rouden je ceo događaj opisao na razglednici na koju je zakačio samo dugme. Na razglednici se potpisao i nemački vojnik koji mu je dao dugme, Verner Kejl.
- Svi su nam želeli Sretan Božić i želeli su mir toga dana. Ipak smo bili na straži, ali ništa se nije desilo. Kada se magla ujutru podigla, videli smo ih kako se šetaju i mašu nam. Upoznali smo ih na "ničijoj zemlji", gde sam upoznao Nemca koji je govorio engleski. Razmenili smo dugmad i cigarete, čak smo se smejali i šalili - napisao je Erik na razglednici.
Rouden je najverovatnije nosio dugme sa sobom do kraja rata, jer je razglednica dosta oštećena. Ovaj vojnik se vratio u Englesku, a za učešće u Prvom svetskom ratu dobio je tri ordena. Umro je 1968, u 73. godini života.
Fudbal na "Ničijoj zemlji"
Prvog dana Božića, vojnici su odlučili da zabavu podignu na viši nivo, te su se odlučili da umesto jedni druge, "rešetaju" mreže.
Naime, istorija kaže da je neki Škot odnekud izvadio fudbalsku loptu i sa njom "istrčao na teren". Pratili su ga drugi vojnici, uglavnom Škoti, što se dalo zaključiti po njihovim "suknjicama" ispod kojih nisu imali ništa. Od vojničkih kapa napravljeni su golovi, a Nemce nije trebalo dva puta zvati. Izašli su sa svojim timom i ubrzo je odigrana jedna od najneobičnijih utakmica. Nemački poručnik Johanes Nieman zapisao je da su Nemci pobedili sa 3:2. Dalje svedoči da je bilo teško igrati na zaleđenoj ledini, ali da su se pravila striktno poštovala, čak je bio i sudija.
Izraz "najsporednija stvar na svetu" koja simboliše fudbal kao igu, nikada pre, pa ni kasnije nije bila toliko istinita.
Uticaj Božićnog mira na dalji tok rata
Sve što je lepo i plemenito, nažalost ima kraj, pa je tako bilo i u ovom slučaju. Primirje je potrajalo do 26. decembra, u nekom sektoru i do 29, ali više komande, naročito sa nemačke strane, nisu bile nimalo oduševljene "fudbalom u ime mira", pa je surovi rat nastavljen i potrajaće pune četiri godine. Štaviše, tokom narednih godina u vreme Božića pojačavane su vojne aktivnosti, da nekome slučajno opet ne bi opet palo na pamet da igra fudbal i proglašava unilateralno primirje. Poslednji živi svedok "božićnog primirja" iz 1914. bio je Škot Alfred Anderson, koji je 2005. umro u 109. godini.
Umesto primirja, zatišje
I sledeće godine je nekoliko jedinica ugovorilo primirja, ali ona nisu bila raširena kao 1914. Ovo je bilo zbog strogih naređenja komandi obeju strana koje su zabranjivali bratimljenje. Vojnici do 1916. nisu više ugovarali primirja. Rat je postajao sve teži zbog katastrofalnih gubitaka ljudskih života tokom bitaka na Somi i kod Verdena, i uvođenja u upotrebu hemijskog oružja.
Primirja nisu bila jedinstvena za period Božića i odražavala su stav "živi i pusti da žive," kada su pešadinci u velikoj blizini jednih drugima prekidali sa otvoreno agresivnim ponašanjem i bratimili se u manjim razmerama, razgovarali ili trampili cigarete. U nekim sektorima je bilo povremenih primirja da bi se dozvolilo vojnicima da se kreću između rovova da pokupe ranjene ili mrtve drugove, dok je u drugim postojalo prećutna saglasnost da se ne puca dok se ljudi odmaraju, zabavljaju ili rade pod budnim okom neprijatelja.
Spomenik
Pred Božić 1999. jedna grupa zvana Khaki Chums (zvanično: Udruženje za očuvanje vojnih sećanja) postavila je spomenik u znak sećanja na događaj iz 1914, a članovi grupe imitirali su vojnike, živeli u rovovima kao britanski vojnici 85 godina pre njih.
UEFA je u vreme predsednikovanja Mišela Platinija organizovala komemorativni akt kome su prisustvovali Bobi Čarlton, Didije Dešamp i Paul Brajtner, jedan od protagonista kratkog dokumentarnog filma o ovom istorijskom događaju. Učestvovali su takođe Vejn Runi, Ugo Loris, Baštjan Švajnštajger i Filip Lam, pišu Novosti.
- Fudbal je, danas univerzalni jezik koji otvara srca i dozvoljava nam da upoznajemo razne kulture i ljude na svim stranama sveta. Fudbal je kao jedna spontana ljudska aktivnost, napravio most. Dužni smo da odamo počast onima koji su pre 100 godina mislili na nešto pozitivno i praktikovali sport koji su voleli - rekao je tada Platini.
U mestu Alderšot, 17. decembra 2014. odigrana je utakmica između britanske i nemačke vojske. Sećanje na "božićno primirje" iz 1914. živi i u novom veku.
