Da li ste za nešto slatko?
Ako ste u nekoj od američkih država i naručite pitu, ono što vam serviraju u tanjiru će vas možda iznenaditi. Umesto tankih kora koje se mažu, gužvaju i uvijaju, sirnica i zeljanica, stići će vam okrugla poslastica zapečena u dubokom kalupu, sa puterastim, prhkim testom koje čuva fil kao malo slatko blago. Nekad ima koru samo odozdo, nekad i odozgo, nekad je prekrivena mrežicom od testa, a nekad se pod nožem otvara kao mirisna kutija puna voća, čokolade, bundeve, slatkog krompira ili sasvim neočekivanih sastojaka.
Ta pita, danas simbol američke trpeze, zapravo je u Ameriku stigla sa evropskim doseljenicima, naročito engleskim kolonistima, koji su sa sobom doneli naviku pečenja nadevenog testa. Isprva kora nije bila zamišljena kao najukusniji deo deserta, već samo kao omotač za sočan fil. Tek kasnije, kako su recepti postajali bogatiji, domaće kuhinje udobnije, a sastojci dostupniji, ta kora postala je aromatična, puterasta i krckava, da izbalansira sve što se u nju sipa.
U tome je čar američke pite: jednostavna osnovna ideja koja može biti osnova za desetine različitih poslastica. Malo brašna, masnoće, soli i hladne vode dovoljno je za testo koje može da ponese gotovo svaki fil.
“As American as apple pie”
Amerika je od pite od jabuka napravila simbol doma, obilja, nostalgije i zajedničkog stola.
Pita od jabuka u američkim kuvarima pojavljuje se vrlo rano: American Cookery Amelije Simons, prva poznata knjiga recepata koju je napisala Amerikanka i koja je objavljena u SAD, izašla je 1796. godine i u njoj su se našli recepti za pite, uključujući i one sa jabukama. Vremenom je ovaj desert postao toliko važan deo američke predstave o domu da su ga tokom 20. veka reklame, novine i ratna simbolika pretvorile u gotovo patriotski slatkiš.
Jabuke se seckaju, mešaju sa šećerom, cimetom, malo limunovog soka, ponekad i muškatnim oraščićem, brašnom ili skrobom da sokovi ne pobegnu, pa se sve zatvara u prhko testo i peče dok ivice ne porumene. Zlatna okrugla pita često se pokriva gornjom korom ili mrežicom od testa. Najlepša je kada se služi topla sa kuglom sladoleda od vanile.
Slatko-kisela pita od višanja još jedna je voljena, popularna voćna pita, a u Mejnu je pita od divljih borovnica 2011. proglašena zvaničnim državnim desertom. Divlje borovnice se tamo beru od kraja jula do početka septembra, što ovu pitu čini pravom posvetom kasnom letu. Pita od breskvi bliža je američkom jugu, posebno u Džordžiji, poznatoj kao „Peach State“, gde je komercijalni uzgoj breskvi postao važan deo identiteta posle Građanskog rata.
Pite od bundeve i slatkog krompira su kremasti, začinjeni klasici američke kuhinje koji mirišu na jesen, praznike i porodična okupljanja. Fil se najčešće pravi od pirea, jaja, šećera, mleka i pavlake, uz cimet, muskatni oraščić, đumbir i karanfilić.
Poslastice iz doba Velike depresije: pite od vode i sirćeta!
Kako napraviti desert kada u kući nema gotovo ničega?
Takve pite često se zovu “desperation pies” ili “make-do pies”, iz vremena kada su domaćice morale da nahrane porodicu onim što je već bilo u ostavi. Mnoge od ovih pita nisu nastale tokom Velike depresije, već su starije, iz 18. i 19. veka, ali su se u godinama siromaštva, nestašice i štednje ponovo pokazale kao dragocene.
Najčudnije među njima zvuči pita od vode. Da, dobro ste pročitali: water pie pravi se od vode. U nepečenu koru sipa se voda, preko nje se dodaju šećer i brašno, a zatim komadići putera i malo vanile, ako je ima. U rerni se dešava mala kuhinjska magija: brašno zgusne tečnost, puter i šećer joj daju punoću, a fil posle hlađenja postane nalik nežnom, providnom kremu. Nema voća, nema mleka, nema jaja, a ipak nastaje pita koja se seče na parčad i ima ukus starinskog, skromnog, slatkog deserta.
Pita od sirćeta zvuči još neobičnije, ali njena logika je zapravo vrlo jednostavna. U vreme kada limun nije bio lako dostupan ili je bio preskup, sirće je moglo da donese onu potrebnu kiselkastu notu koja podseća na limun-pitu. Najčešće se pravi od šećera, brašna ili drugog zgušnjivača, vode, jaja, putera i jabukovog sirćeta, pa se sve pretvara u slatko-kiselkast, kremast fil u prhkoj kori. Ne treba očekivati da ima ukus salatnog sirćeta: dobro napravljena pita od sirćeta više liči na rođaku limun-pite.
U savremenim američkim kuhinjama ovo su retro-poslastice, deo talasa interesovanja za stare porodične recepte, bakine kuvare, recepte iz crkvenih zajednica i zaboravljene specijalitete američkog juga i srednjeg zapada. Neko ih sprema iz nostalgije, neko iz kulinarskog izazova, a neko zato što su zaista praktične: sve što vam treba verovatno već stoji u kuhinji. I baš u tome je njihova draž: podsećaju da je američka pita desert mašte, dovitljivosti i tvrdoglave želje da se na sto ipak iznese nešto slatko.
Američka pita deo je još jednog malog poslastičarskog univerzuma. U jednoj verziji miriše na cimet i jabuke, u drugoj na breskve i vanilu, u trećoj na muškatni oraščić i praznike, a u četvrtoj na snalažljivost domaćica koje su i u najtežim vremenima umele da od nekoliko skromnih sastojaka naprave desert za celu porodicu.
Ova pita ušla je u porodične albume, praznične rituale, piknike, male gradske poslastičarnice i velike nacionalne mitove. A kada jedan desert uspe da preživi selidbe, ratove, siromaštvo, praznike i modu, onda je jasno da u njemu ima mnogo više od voća, šećera i testa.
SAD je potvrdio svoje učešće na specijalizovanoj izložbi Ekspo 2027 Beograd. Posetite njihov paviljon i otkrijte autentične priče, kulturu i inovacije koje predstavljaju svetu.
