Moćni, snažni, impozantni sumo rvači lako se prepoznaju u gomili zahvaljujući težini, naročitoj nošnji i frizuri. Izgledom odudaraju od drugih sportista i laici bi na prvi pogled pomislili da ih težina čini tromim - ali naprotiv: u japanskom nacionalnom sportu, sirova snaga kombinuje se sa naročitom tehnikom i spretnošću koja se usavršava godinama.
Svet sumo rvanja ima tradiciju dužu od 1500 godina, i uz neke modernizacije, popularnost koja nema tendenciju opadanja.
Pravila i hijerarhija u svetu sumo rvanja
Runde mogu trajati do 4 minuta, ali obično se sve odvija jako brzo, u svega nekoliko sekundi. Izuzetno retko rezultat bude nerešen - ovo je poslednji put zabeleženo 1974. godine.
Cilj meča je izgurati protivnika iz ringa ili ga navesti da dodirne tlo bilo kojim delom tela osim stopalima. Borci se hvataju za pojaseve (mawashi), guraju, bacaju, zadaju im se udarci, sapliću se i nadmudruju na razne načine. U borbi je zabranjeno pesničenje, šutiranje, čupanje kose, hvatanje pojasa između nogu ili za grlo, uvrtanje prstiju, diranje očiju, udarci u solarni pleksus i obostrani udarci preko ušiju otvorenim dlanovima - zabranjeni potezi nazivaju se kinjite i automatski prekidaju borbu uz diskvalifikaciju počinioca.
Hijerarhija sumo rvanja naziva se Banzuke, i podeljena je u šest grupa - tu su istočni i zapadni Makuuchi, Juryo i šegrti-poluprofesionalci. Svaka od ovih divizija ima svoje unutrašnje klasifikacije, i mesto u hijerarhiji zavisi od uspešnosti na šest godišnjih turnira.
Makuuchi divizija je na vrhu i u njoj su najbolji, a na čelu je apsolutni šampion Yokozuna. Sledi druga po redu divizija Juryo; rvači u dve vrhovne divizije nazivaju se Sekitori. Na samom kraju su oni koji tek ulaze u sport i treba da se dokažu. Za razliku od dve vrhovne divizije, oni nemaju mesečne plate, privilegije i asistente, već dobijaju skroman džeparac i služe onima iznad u hijerarhiji. Kada se jede, služe se posle njih, ranije ustaju, čiste prostorije, i rade teže poslove. Sekitori imaju svoje sobe i apartmane, a poluprofesionalci žive u zajedničkim prostorijama i spavaonicama.
Kako izgleda život sumo rvača?
U životu jednog sumo rvača postoji mnoštvo pravila koja uređuju način života, oblačenja, ishrane, do najsitnijih dnevnih aktivnosti.
Oni koji postaju sumo rvači počinju da puštaju kosu kako bi je vezivali u karakteristične punđe. I u javnosti, i leti i zimi, nose propisane nošnje: majstori nose svilene ogrtače visokog kvaliteta, dok oni niže u hijerarhiji nose jednostavne, pamučne ogrtače.
Kako se godišnje održava čak šest turnira, trenira se tokom cele godine bez pauze, i sumo rvači imaju tri treninga dnevno. Ujutru se na prazan stomak intenzivno istežu, rade treninzi snage i izdržljivosti, i shiko pokreti za jačanje nogu i fleksibilnosti. Nakon toga je na redu sparing koji traje dok se sasvim ne umore. Poslednji trening Sekitori imaju nakon obilnog obroka i popodnevne dremke - za to vreme, niže rangirani rvači rade.
Pretpostavka da sumo rvači puno jedu je tačna, ali ne jedu po ceo dan bilo šta čega se dohvate. Doručak nije dozvoljen, a za ručak se jedu tradicionalne supe, gulaši i kuvana jela (chankonabe i nabemono). Piletina, riba, govedina i tofu služe kao proteinske baze, a uz to se kuva i povrće. Tokom turnira, postoji običaj da se jela spremaju isključivo sa piletinom kako bi borci ostali na dve noge, poput pevaca. Uz velike količine glavnog jela pojede se između pet i deset činijica pirinča, a sve zaliva pivom, kako bi se kalorijski unos što više povećao. Iz istog razloga, posle jela je propisana duga popodnevna dremka.
Sumo rvačima je zabranjeno da voze motore i automobile, a često to nisu u mogućnosti zbog svojih gabarita. Oni takođe ne smeju da nose civilnu ili “zapadnjačku” odeću u javnosti, da puštaju brkove, brade i nokte, ili da pokazuju emocije - nezavisno od ishoda meča ili situacije, radi očuvanja imidža i dostojanstva sporta.
Japan je potvrdio svoje učešće na specijalizovanoj izložbi Ekspo 2027 Beograd. Posetite japanski paviljon i otkrijte autentične priče, kulturu i inovacije koje predstavlja svetu.
