Prvi laptop koštao je pravo bogatstvo i odveo je svoje tvorce u bankrot (FOTO)

Današnji prenosivi računari imaju snagu uporedivu sa stonim računarima, lagani su, baterije im dugo traju, a ekrani pružaju odličan kvalitet slike. Međutim, nije uvek bilo tako. Prvi prenosivi računari više su podsećali na šivaće mašine nego na današnje tanke laptope.

Prekretnica je stigla sa modelom Gavilan SC – prvim računarom zvanično registrovanim kao "laptop", koji je postavio temelje uređajima kakve danas poznajemo.

Gavilan SC, koji je napravila američka kompanija Gavilan Computer Corporation, ipak nije bio prvi prenosivi računar. Ta titula pripada modelu IBM 5100 iz 1975. godine, mada bi ga danas teško bilo nazvati prenosivim.

IBM 5100 imao je ugrađeni ekran od pet inča, 16-bitni PALM procesor takta 1,9 MHz i 16 KB radne memorije. Nije imao ugrađenu bateriju, težio je čak 25 kilograma, a u zavisnosti od verzije koštao je između 9.000 i gotovo 20.000 dolara.

Kada se uračuna inflacija, to bi danas bilo između 45.000 i 100.000 dolara, odnosno približno 4,9 do 10,9 miliona dinara.

Prenosivi računar težak više od 12 kilograma

IBM 5100 bio je izuzetno skup i teško ga je bilo smatrati zaista prenosivim uređajem. Zato su narednih godina počeli da se pojavljuju manji računari.

Jedan od njih bio je Osborne I, predstavljen 1981. godine. Bio je približno upola lakši od IBM-ovog modela, imao je dva uređaja za diskete od 5,25 inča kapaciteta 90 KB i preklopnu tastaturu – rešenje koje već podseća na savremene prenosive računare.

U trenutku predstavljanja koštao je nešto manje od 1.800 dolara. Preračunato u današnji novac, njegova cena bila bi oko 534.000 dinara.

Uz računar se dobijao i softver, među kojim su bili program za obradu teksta WordStar, program za tabele SuperCalc i baza podataka dBase II. Vrednost tog paketa danas bi iznosila oko 648.000 dinara.

Početkom 1983. godine pojavio se i Compaq Portable sa velikim ekranom od devet inča. Težio je 12,5 kilograma i koštao gotovo 3.000 dolara.

Međutim, iste godine stigao je uređaj koji je postavio temelje onoga što danas nazivamo laptopom.

Bio je to Gavilan SC.

Gavilan SC – kako je nastao prvi laptop

Kompaniju Gavilan Computer Corporation osnovao je Manuel "Manny" Fernandez u februaru 1982. godine. Fernandez je u to vreme bio i predsednik proizvođača mikroprocesora Zilog Incorporated.

Procena je bila da je došlo vreme za ulazak na tada tek nastajuće tržište prenosivih računara. Cilj je bio da se napravi znatno manja alternativa popularnom računaru Osborne I.

Fernandez je za projekat prikupio 30 miliona dolara, što bi danas vredelo više od 81 milion dolara, odnosno približno 8,9 milijardi dinara.

Angažovao je Džona Beninga, direktora za softver i arhitekturu u Zilogu, koji je vodio razvojni tim. U njemu su bila i dva bivša Appleova programera, kao i tri stručnjaka koja su prethodno radila u čuvenom istraživačkom centru Xerox PARC.

Cilj je bio jednostavan – napraviti pravi prenosivi računar koji će trošiti što manje energije, što je za uređaj koji treba da radi na bateriju bilo presudno.

Težio je samo četiri kilograma

Rezultat njihovog rada bio je Gavilan SC, uređaj koji je u maju 1983. registrovan kao "laptop".

Težio je samo četiri kilograma, što je za to vreme predstavljalo ogroman napredak.

Imao je LCD ekran rezolucije 400 × 64 piksela postavljen na poklopac koji se preklapao preko tastature, praktično po istom osnovnom principu koji se koristi kod današnjih laptopova.

Još važnije, Gavilan SC imao je punjive nikl-kadmijumske baterije. Kompanija je tvrdila da su omogućavale do devet sati rada, mada za taj podatak nema dovoljno nezavisnih potvrda.

Procesor je bio Intel 8088 koji je radio na 5 MHz, dok je računar imao 64 KB interne i 48 KB radne memorije. Koristio je MS-DOS, a imao je i ugrađeni modem brzine 300 boda.

U zavisnosti od verzije, koristio je uređaj za diskete od tri ili 3,5 inča, dok su skuplji modeli mogli da imaju i štampač montiran sa zadnje strane.

Imao je preteču današnjeg tačpeda

Jedna od najvećih inovacija bila je ugrađena površina osetljiva na dodir.

Tvorci su je nazivali "poluprovodničkim mišem", a nalazila se između tastature i LCD ekrana. Koristila se za upravljanje korisničkim okruženjem računara.

Iako je Gavilan SC radio na MS-DOS-u, koji je prvenstveno tekstualno okruženje, postojali su grafički dodaci koji su nagoveštavali budućnost softvera zasnovanog na ikonama.

Centralni deo površine omogućavao je pomeranje pokazivača slično današnjem tačpedu. Postojale su i posebne zone koje su aktivirale određene funkcije. Dodirom različitih delova mogla se, na primer, otvoriti pomoć ili meni sa osnovnim komandama, dok su druge zone služile za funkcije poput "otkaži" ili "izaberi".

Bilo je to revolucionarno rešenje za početak osamdesetih.

Ipak, položaj tačpeda nije bio idealan. Korisnici su mogli slučajno da pritisnu taster na tastaturi, dok je nedostatak oslonca za zglob značio da je duže korišćenje brzo postajalo zamorno.

Imao je još jedan veliki problem

Tačped nije bio jedina stvar koja je zadavala glavobolje tvorcima računara.

Gavilan SC bio je napravljen za diskete od tri i 3,5 inča. Međutim, u to vreme i dalje su veoma popularne bile diskete od 5,25 inča.

To je značilo da brojni potencijalni kupci nisu mogli jednostavno da koriste postojeće diskete na novom računaru.

Dodatni problem predstavljale su greške koje su prijavili prvi recenzenti. Bile su potrebne značajne izmene uređaja, zbog čega je isporuka računara prodavnicama kasnila.

Cena je bila ogromna

Najveći problem ipak je bila cena.

Gavilan SC jeste bio lagan, imao je inovativni tačped i mogao je da radi bez stalnog priključivanja na struju, ali je koštao gotovo 4.000 dolara.

Kada se uračuna inflacija, to bi danas bilo oko 10.900 dolara, odnosno približno 1,19 miliona dinara.

U isto vreme postojali su drugi prenosivi računari sličnih mogućnosti koji su bili znatno jeftiniji.

Tačan broj prodatih primeraka modela Gavilan SC nije poznat, ali se zna da je prodaja bila daleko ispod očekivanja.

Fernandez je računao na nastavak procvata tržišta prenosivih računara, posebno zato što je Osborne Computer Corporation u jednom trenutku prodavao oko 10.000 računara mesečno.

Međutim, pokazalo se da kupci Osborne I nisu prvenstveno birali zato što je bio prenosiv. Važniji su bili njegova relativno pristupačna cena i veliki paket softvera koji se dobijao uz računar.

Mnogi vlasnici su Osborne I zapravo koristili kao stoni računar.

Prvi pravi laptop stigao je prerano

Tvorci Gavilan SC pogrešno su procenili tržište. Početkom osamdesetih ono jednostavno još nije bilo spremno za prvi pravi laptop.

Uprkos brojnim inovacijama koje će kasnije postati standard na praktično svakom prenosivom računaru, Gavilan SC nije uspeo da privuče dovoljno kupaca.

Kompanija Gavilan Computer Corporation na kraju je podnela zahtev za bankrot, a do 1985. godine potpuno je prestala da postoji.

Gavilan SC tako je ostao zapamćen kao računar koji je bio ispred svog vremena – prvi uređaj zvanično nazvan laptopom imao je oblik, bateriju i čak preteču tačpeda kakve će industrija kasnije prihvatiti, ali je na tržište stigao prerano i po ceni koju većina kupaca nije mogla da opravda.