kultura
Iako ih dele vekovi, junaci romana, Vizantinac Oseus i Jugoslovenka Stela, su bliski, jer su 'ljudi sa rupom', (posredno, tragično) odgovorni za smrt svojih najmilijih (polovina bića): njegova (paganska) ljubavnica umire na porođaju, a njen (grešno žuđeni) polubrat, tokom rata u Sloveniji. Slomljeni i umorni (od političkih intriga, kobnih po 'male' ljude), oni se povlače iz sveta da bi, u osami, pokušavali da vide (totalnu) istinu, pitajući se da li bi umetnošću (Oseusovom kolekcijom porodične srebrnine) ili naukom (Stelinim računarskim programom–vremeplovom) mogli da pobede prolaznost i smrt. Njihov susret, prepoznavanje i sjedinjenje u beskrajnom, iluzionističkom 'metasvetu', u koji on dospeva paganskom, a ona softverskom alhemijom, imaju lirsku vrednost, poput orfejskog (privremenog) pronalaženja (ljubavne) celine bića, ali ne i spoznajnu; objedinjavanje iskustava čoveka pozne antike sa vidicima žene s kraja 20. veka, oslobađa ljudsku sposobnost poimanja od prostornih i vremenskih ograničenja, ali 'samo' potvrđuje da 'ničeg novog nema pod suncem': (uvek i svuda globalistička) volja za moć, maskirana nadahnutim parolama, dovodi do stradanja i velikih seoba naroda, kojima se, sa granicama, ne muti samo svest o identitetu, već i o dobru i zlu.
Sa nekoliko ('prosvetiteljskih') opaski na račun srpskih 'kompleksa više vrednosti', 'neevropskog' izgleda seljaka i saobraćajnica, ovaj roman traži da bude čitan u aktuelnom društveno-političkom kontekstu; građen prema manje-više prevaziđenom, postmodernističkom modelu, on liči na knjigu koja lako može da bude hvaljena i nagrađivana, a istovremeno je toliko 'čist', da deluje isprano, od svega, pa i od humanosti.
najniže interese neveštim šminkanjem poluraspadnutog zombija.