Užičko pozorište sinoć premijerno izvelo predstavu „Svrati, reče čovek“
Lep, bogat i pametan, Konstantin se iz Amerike vraća u zavičaj – među vršnjake sa kojima je odrastao, zatucane i opčinjene kafanom, alkoholom, bludom i – pesmom Šabana Šaulića.
Ovo je radnja predstave „Svrati, reče čovek“ koju je sinoć, po tekstu Ivana Velisavljevića a u režiji Ivana Vukovića, pred svojom publikom izvelo Narodno pozorište iz Užica.
Priča je smeštena u šabačko selo Vladimirci, gde osim kafane ništa drugo ne radi, gde dokoni momci od jutra do sutra spredaju epove o svom idolu – Šabanu.
Konstantin i se sam, iako naviknut na lagode belog sveta, utapa u žabokrečinu i sivilo sprskog društva danas.
Među bogaljima i sam postaje takav, završava u invalidskim kolicima, ali kako su svi oko njega takvi – to mu ne pada teško.
Kafana u Vladimircima je više od dnevnog svratišta, ona je svrha postojanja a Šaban Šaulić, čije hitove glumci pevaju mešajući stihove i tugu u jaku emociju, ikona mladih.
- Kafana je zbeg, postojanje od važnijih stvari, od drugih koje treba da postoje da bi društvo funkcionisalo. U vremenu koje se prebrzo menja samo kafana ostaje ista, a Šaban je religija i simobl države pa je kao takav bitan ljudima - objašnjava reditelj Ivan Vuković.
Junaci komada nose imena ljudi koje je Šaulić opevao; Konstantina – Kola, u pesmi „Kole pije vino i rakiju“, njegovu sestru Snežanu u „Sneg je opet, Snežana“, konobaricu Katarinu „Donesi, Kato, još jedno piće“... I sam naslov predstave prepisan je iz stiha – Svrati, reče čovek.
- Bavili smo se snoviđenjem glavnog junaka koji ne može da razluči gde je realnost a gde počinje košmar. Odavno smo pošabanili toliko da mu to dođe kao uteha a ne nešto što nas razara. Ne znamo za šta bi smo se uhvatili pa, u vremenu kada nas mogu spojiti samo velike tragedije i uspesi, tražimo podršku gomile. A to vodi u neko plemensko, a ne razmišljanje civilizovanog društva. Birati i juriti da budeš bogalj da se ne bi razlikovao, da bi spustio kriterijum svojih želja i očekivanja od života – to nije normalno - ukazuje reditelj, napominjući da predstavu žanrovski opredeljuje kao folk snoviđenje.
Ivan Velisavljević kaže da je ovo prvo profesionalno izvođenje njegovog teksta.
- Hteo sam da napravim neku vrstu košmarnog realizma. Temu odisejevskog povratka u zavičaj, koja je antički motiv, stavio sam u krajnje realističke i ekspresionističke okolnosti pa „dodao“ malo Brehta i političkog teatra da vidim kako će to da funkcioniše - kaže tekstopisac.
Gromkim aplauzom užička publika ispratila je predstavu, a dugotrajne ovacije četiri puta su glumce vraćale na bis.
- Dok sam čitao tekst pali su mi na pamet Čehovljeve „Tri sestre“. Šta bi bilo da su te devojke otišle u Moskvu za kojom su čeznule i da li bi se vratile kući. To je sa čime se sreću i naši likovi koji čeznu da im neko drugi ponudi razrešenje, a ne vide da je problem u njima. Što kaže moj lik – video sam svoju utrobu, problem je u meni. I od tog momenta od progledava, ali na bizaran način u invalidskim kolicima - prenosi glumac Nemanja Hadži Jovanović koji je izneo ulogu Konstantina.
