BOŽIĆ SMO SVAKE GODINE SLAVILI KOD BAKE Sećanja Milice i Ivana na oca Dragana Zarića: Potajno je priželjkivao da se bavimo glumom

Navršilo se 25 godina od smrti glumca Dragana Zarića čije su uloge obeležile pozorište, film i televiziju u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji.

Izložba posvećena nekadašnjem prvaku Drame Narodnog pozorišta Draganu Zariću, u autorskoj koncepciji Dragice Gaćeše, otvorena je u Muzeju Narodnog pozorišta u Beogradu.

Postavka obuhvata lične predmete, fotografije i arhivsku građu koja svedoči o njegovom bogatom umetničkom putu i dugogodišnjoj vezanosti za Narodno pozorište.

Otvaranju su prisustvovali i članovi njegove porodice - supruga Mirjana i deca Milica i Ivan Zarić, koji su se ovom prilikom za “Blic” sa emocijama prisetili Dragana Zarića, pre svega kao oca, ali i kao izuzetnog umetnika.

Prošlo je dvadeset pet godina od smrti Dragana Zarića, a sećanja na njega danas su drugačija nego ranije. Vreme je učinilo svoje, bol nije nestala, ali se pretvorila u mirniju i topliju tugu.

Bol i tuga ne prolaze

- Prošlo je već dovoljno vremena da se ta bol i tuga vremenom ublaže. To nikada ne prolazi, ali sada mi naviru zaista samo lepa sećanja. Ova izložba je bila prilika da se ljudi podsete života i rada Dragana Zarića, nekadašnjeg prvaka Narodnog pozorišta u Beogradu, mog i Ivanovog oca, divnog supruga, oca i porodičnog čoveka. On je meni obeležio život, a kroz ovu izložbu vidimo da je i mnogim drugima bio značajan deo života - priča Milica Zarić.

Njen brat Ivan sećanje na oca opisuje jednostavno i tiho.

- Kao i svako dete koje se seća svog tate. To su spletovi raznih sećanja. Javlja se najranije detinjstvo, pa se javi nešto pred kraj, i sve je to nekako pomešano.

Milica je imala dvadeset četiri godine kada je otac preminuo. Govoreći o početku svoje glumačke karijere, priseća se trenutaka koji su za njega bili posebno važni.

- Jedna od mojih prvih uloga bila je diplomska predstava. Tata je gledao moju diplomsku predstavu 1999. godine, “Pešice” Slavimira Mrožeka, u režiji Žanka Tomića. Posle smo tu predstavu igrali u Srpskom narodnom pozorištu nekoliko sezona.

Priželjkivao je da se bavimo glumom

Sećanje na očevu reakciju i danas joj je snažno.

- Bio je prezadovoljan i presrećan. Vrlo brzo posle toga dobila sam ponudu da budem stipendista Beogradskog dramskog pozorišta, gde sam i danas, a tata je bio preponosan.

Posebno mesto zauzima trenutak kada su zajedno igrali na sceni Narodnog pozorišta.

- Igrali smo zajedno “San letnje noći” u režiji Nikite Milojevića. Menjala sam Natašu Ninković kada je otišla na putovanje i znam da je tata bio strašno ponosan. Imao je veću tremu od mene. Tada nisam razumela zašto mu je to toliko važno, a danas, kada imam decu, potpuno shvatam tu tremu i uzbuđenje kada tvoje dete u tvojoj profesiji počinje da se ostvaruje.

Ivan kaže da je imao dvadeset sedam, nepunih dvadeset osam godina kada je njihov otac preminuo. Govoreći o tome što su i on i Milica postali glumci, objašnjava očev odnos prema toj odluci.

- Mislim da je bilo i jedno i drugo. Verujem da je potajno priželjkivao da se bavimo tim poslom, jer ga je voleo i znao njegove lepe strane, ali se plašio onih loših. Kao i svaki čovek koji zna i najbolje i najteže aspekte svoje profesije. Inače, nas troje smo snimali jedan studentski film “Biblija”, u režiji Nikole Vukčevića. Mislim da je to bio ispitni film na trećoj godini i bilo je veoma zabavno. Takođe smo tata i ja igrali zajedno u “Tetoviranoj ruži”, ali nismo imali zajedničke scene.

Nismo gajili kult ličnosti

Govoreći o sećanju i javnom odnosu prema ocu, Ivan naglašava:

- Ova izložba je nešto što je potpuno van nas, van porodice. Mi nismo gajili kult ličnosti. Tako smo vaspitani. Uspomenu na oca gajimo svako za sebe, bez potrebe da u javnosti gradimo poseban odnos prema njemu. Ono što ostaje o njemu jeste ono što je uradio i kako je radio.

Milica kroz praznike najjasnije vidi porodični duh u kojem su odrasli.

- Novu godinu smo slavili skromno i uvek ostajali kod kuće. Božić smo svake godine slavili kod bake. To je bio pravi Božić, jelka, badnjak, pokloni, svečana večera, pa otvaranje poklona sa imenima. Bilo je mnogo malih poklončića i ogromno uzbuđenje za nas decu.

Božićna tradicija

Dodaje da se tradicija nastavila i danas.

- To je zanimljiva priča, jer je moja mama kasnije počela da slavi Božić kada je dobila unuke i kada se porodica proširila. Pre tri godine mi je poklonila staru porodičnu trpezariju sa čuvenim stolom na razvlačenje, za kojim može da sedne desetoro ili dvanaestoro ljudi. Tako već treću godinu Božić slavim kod sebe, čukunbakina trpezarija se tada širi, cela porodica se ponovo okuplja i to nam je zaista velika svečanost i veliki praznik.

Božić joj je i dalje najvažniji praznik.

- Godinama mesim božićnu česnicu. Deca se otimaju ko će pojesti veće parče da bi izvukao novčić. Ja, međutim, nikada u životu nisam izvukla novčić, ali kod mene ima svega što treba.

Ivan Božić pamti kao vreme posebne topline.

- Sećam se Božića kao slavlja, porodične atmosfere i zajedništva. Moji roditelji su mnogo polagali na porodicu i vreme provedeno zajedno.

Govoreći o očevim ulogama, Ivan iskreno kaže.

- Slabo imamo arhivu. On se time nije bavio, a i mi smo taj nehaj nasledili. Pamtim neke male uloge koje su mi iz ličnih razloga ostale drage. U filmu „Nož“ Miroslava Lekića, koja je bila njegova poslednja filmska uloga, lik Đorđe Vilenjak je mala rola, ali meni je ostala izuzetno značajna. Postoje i druge uloge, inserti i scene iz manjih nastupa koji su mi ostali upečatljivi. Verovatno zato što se o većim ulogama često govorilo, dok su ove manje otkrile punu širinu njegovog glumačkog talenta i dale mi priliku da zaista vidim šta je sve mogao kao umetnik.

Najpoznatije uloge

Na kraju, Milica se osvrće na ideju da se očev rad sačuva.

- Možda je sada pravo vreme da se pokrene priča o monografiji. Lepa je knjiga, ali i digitalni oblik je dobar. Obećavam da ću pokrenuti tu ideju - zaključuje glumica.

Dragan Zarić završio je Akademiju za film, pozorište i televiziju, odigrao preko 50 uloga na filmu, u serijama i isto toliko predstava u Narodnom pozorištu u Beogradu. Igrao je u filmovima „Bekstva“, „Horoskop“, „Čovek sa četiri noge“, „Varljivo leto ‘68“, „Debeli i mršavi“, „Bolje od bekstva“, „Ni na nebu ni na zemlji“, „Lepa sela lepo gore“, „Rane“, „Nož“... Popularnost je stekao kao Lepi Cane u humorističkoj televizijskoj seriji „Muzikanti“. Publika ga pamti i po ulogama u serijama „Ljubav na seoski način“, „Građani sela Luga“, „Neven“, „Poletarac“, „Priče iz majstorske radionice“, „Pozorište u kući“, „Dimitrije Tucović“, „Kamiondžije“, „Vuk Karadžić“, „Otvorena vrata“, „Gore dole“...

Preminuo je 2. februara 2000. u 58. godini.