Roman je nastavak „Ukusa straha“ i bavi se profilisanjem serijskih ubica kroz forenzičku psihologiju.
Autor naglašava da ga inspiriše um počinioca, a ne sami zločini, i u ovom delu obrađuje i religijske i okultne motive.
Promocija knjige „Boja straha“ Zorana Petrovića održana je u sinoć u knjižari Delfi SKC. Pored autora, govorili su pisac i kritičar Đorđe Bajić i urednica Mina Kebin.
Ovaj roman svojevrsni je nastavak „Ukusa straha“, prvog psihološkog trilera na ovim prostorima koji se kroz metode forenzičke psihologije bavi temom profilisanja serijskih ubica.
Zoran Petrović je objasnio da se „Boja straha“ direktno nadovezuje na priču iz prethodnog dela, na junake, njihovu prošlost i na to kako će ona uticati na njihovu budućnost.
- Kada razmišljam o likovima, kada čujem u glavi njihove dijaloge i zamislim slike oko njih, sve prenosim na papir. Nekada me te slike ponesu i dalje nego što sam mogao da planiram. Ovoga puta bilo je dovoljno da poslušam sve te glasove i priča je prirodno nastavila dalje - kazao je Petrović.
Pisac Đorđe Bajić napisao je za ovu knjigu i blurb, ocenivši je kao brutalni triler koji duboko zaranja u mračne slojeve ljudske psihe.
- Zoran voli brutalno, oseća se to u svakom kutku ovog romana, vrlo je sve krvavo i uzbudljivo, što je i prirodno za jedan ovakav triler. Sigurno prepoznajete njegov pečat u romanima i vrlo me zanima u kom će pravcu ići sledeći deo - kazao je Bajić.
Poseban značaj za Petrovića ima i blurb njegovog velikog uzora Džona Daglasa, šefa Odeljenja FBI za bihejvioralnu analizu u penziji, autora čuvene knjige „Mindhunter“, bestselera New York Timesa, a po čijem delu su snimane serije „Mindhunter“ i „Criminal minds“.
U predgovoru romana Zoran piše da želi da njegov rad bude podsetnik čitavom svetu da iza svakog zločina, ma koliko stravičan bio, ipak stoji čovek i neka samo njegova priča. Nadovezujući se na tu misao, Petrović je istakao da u svakome postoji predispozicija, kod nekog manje, kod nekog više:
Klica zla
- Serijski ubica se ne rađa preko noći, stvara ga okruženje, porodica, da li je to zlostavljanje, učeničko maltretiranje koje prelazi u nasilje, ali ta klica zla mora biti nečim podstaknuta, bez obzira na predispoziciju… Postoje različita istraživanja, ali uglavnom se sve svodi na - priroda nasuprot odgoju. Istina je negde na sredini, klice može da ima, ali sve zavisi od okruženja i ličnosti.
Kada je reč o inspiraciji i interesovanju za ovu temu, pisac kaže da ga je oduvek zanimalo drugačije - u ovom slučaju drugačiji um.
- Mene ne inspirišu zločini i zlodela, mene inspiriše um počinioca, kako je došlo do toga i zašto radi to što radi.
Mina Kebin je otkrila da se u ovom delu romana pisac bavio i religijom i okultnim motivima koji služe kao alat da bi priča o ubici skrenula na jednu ili drugu stranu.
- Činjenica je da takve osobe traže čvrstu socijalnu strukturu ili neko okruženje koje će ih držati u organizovanom poretku, to njihovom umu prija. Struktura strogog religijskog života može upravo da bude to okruženje u kojem će se osećati dobro. Zato nije retko da u književnosti, na filmu ali i u realnom životu vidimo kako su se te devijantne osobe vezale za religijske motive, ali ih pogrešno interpretiraju - ocenila je urednica.
Suština je u strahu
Petrović se nadovezao ističući da je suština svega u strahu, strah je ključan jer sve te ubice su na određeni način zlostavljane u detinjstvu, nose sa sobom iskonski strah od nečega.
- Najstrašnije je što to dolazi iz okruženja u kojem je trebalo da se osećaju najsigurnije, primarne porodice. U jednom momentu prestaju da budu žrtve i žele da se oslobode tog straha. A kako to čine – tako što taj strah stvaraju nekome drugom - objasnio je autor.
U svojim romanima, naspram krvavih zločina i priče o ubicama, Zoran Petrović posebnu pažnju ipak daje ljudskosti, duši sposobnoj za suze, empatiji i dubokim osećanjima…
- U svim svojim romanima, šta god pisao, koji god da je žanr, uključim mnogo emocija i suze prilikom pisanja i čitanja - naveo je autor.