Marko Grabež u filmu "Svadba" igra mladoženju: "Najveći izazov na snimanju bio ne zasmejati se u kadru"

U igranom filmu „Svadba“, reditelja i scenariste Igora Šeregija, jednu od glavnih uloga tumači Marko Grabež, glumac i muzičar, publici poznat i kao član benda KOIKOI.

Film, koji će premijerno biti prikazan 28. januara u Sava centru, kroz žanr romantične komedije otvara složena pitanja identiteta, porodičnih odnosa i nasleđa balkanskih podela.

U intervjuu za „Blic“, Grabež govori o svom liku Nebojši, radu na filmu sa hrvatsko-srpskom glumačkom ekipom, izazovima komedije, ali i o balansiranju između glume i muzike.

- Tumačim lik Nebojše Dimitrijevića. On je mladoženja sa ove srpske strane, koji živi i studira u Londonu zajedno sa svojom devojkom Anom. Nebojša je sin ministra spoljnih poslova i nailazi na poseban izazov kada saznaje da je Ana trudna. Njegova porodica ne zna da je Ana Hrvatica, kao što ni njena porodica ne zna da je Nebojša Srbin, tako da ih zatičemo u jednoj posebnoj situaciji koja je napisana jako duhovito. Baš smo se radovali tom snimajućem danu. Snimale su se paralelno istog dana obe scene gde roditelji treba da saznaju za dete i mnogo smo se smejali tokom snimanja. Mislim da ovaj film na neposredan način komunicira o problemima naroda na Balkanu. Čini mi se da je ovo prva komedija nakon rata koja ima hrvatsko-srpsku glumačku ekipu i bavi se temom odnosa dva naroda na ovakav način, kroz žanr romantične komedije - priča Marko Grabež.

Šta vas je najviše privuklo ovom projektu - tema, lik ili autorski tim?

- Uvek se prvo vežem za dobar scenario. To mi je najčešće glavni motiv i pogon da uronim u novi proces. Kako su kastinga bili odvojeni po zemljama, glumačka ekipa iz Srbije je kasting radila u Beogradu, dok je ekipa iz Hrvatske kasting radila u Zagrebu, tako da nismo imali prilike da se sretnemo i upoznamo pre prve probe. Taj susret je bio sjajan. Jako smo se radovali jedni drugima i mislim da se od prvog sedenja za sto i čitanja teksta osetilo da je podela apsolutno pogođena i da nas čeka sjajan materijal za igru.

Najveći izazov na snimanju

Da li postoji scena u filmu koja vam je bila posebno izazovna za snimanje?

- Mislim da je najveći izazov na snimanju bio ne zasmejati se u kadru. Meni je generalno dosta teško da se suzdržim od smejanja, a nisu mi ni kolege ni koleginice previše pomogle u tome, s obzirom na to da su bili maestralni i jako duhoviti u svojim ulogama.

Jeste li u svom liku pronašli nešto lično?

- Jesam. Smotanost i potpuno odsustvo adekvatnih reakcija u neprijatnim situacijama u životu. (smeh)

Kako se u ovom filmu susreću vaša glumačka i muzička strana?

- Ne previše. Ali mi je bilo interesantno, s obzirom na to da je ovo moj prvi glumački projekat u Hrvatskoj, da me zapravo više znaju kao člana benda KOIKOI i muzičara nego kao glumca. Već na samom setu je više članova ekipe filma bilo na različitim koncertima KOIKOI-ja širom Hrvatske i mnogo me je to obradovalo. Tek tad shvatite koliko bend napravi odjeka. Nadam se da će ovaj film pomoći u tome da razvijam i glumačku karijeru, jer verujem da je prostor bivše Jugoslavije neophodan za svakog umetnika ovde i da je to najbolji mogući način stvaranja i rada na zajedničkom govornom tlu.

Kako balansirate između muzike i glume?

- Nisam siguran da uspevam da balansiram, više je kao plovidba brodom – pa negde naletite na talase i nevreme, a nekad je mirno. Hoću da kažem, sumnjam da je stvar u mojim rukama, koliko do okolnosti koje me zadese. Ako se poklopi glumački projekat (pozorišna predstava - snimanje filma) sa nekim važnim koncertima ili snimanjem albuma, prosto ne znam gde se nalazim i poprilično je stresno. Prema tome, trudim se koliko god mogu da vremenski i organizaciono razdvojim obaveze, ali ponavljam, nekad je to samo neizvodljivo. Prednost dobiju i jedna i druga profesija, u zavisnosti od toga šta procenim da je za mene važno.

Počinje snimanje "Hajduka"

Imate li u planu neki muzički nastup s obzirom na to da je nedavno objavljen album benda KOIKOI "O sreći u snovima“?

- Trenutno radimo na finalizaciji turneje za 2026. godinu. Planiramo mnogo da sviramo i da obiđemo mnogo gradova u regionu i Evropi. Već smo skoro pa popunili letnju festivalsku sezonu i moram da priznam da je ovo najbrže popunjena sezona do sada. A nije još ni 2026. To nam je glavni indikator da se stvari pomeraju u jako dobrom smeru i da se to prepoznaje s obzirom na broj poziva i ponuda za koncerte.

Šta se dešava sa "Hajducima“? Da li ste počeli da snimate?

- Posle nekoliko godina neizvesnosti, evo, zapravo su se najzad konkretizovali datumi. Jako me to raduje. Uživao sam u snimanju filma „Usekovanje“ i jedva čekam da ponovo radimo. Siniša Cvetić i David Jakovljević imaju sjajnu ideju i radujem se što ćemo opet sarađivati. Ne bih mnogo otkrivao, ali mogu da kažem da ovakav tretman epohe neće ostaviti ljude ravnodušnim. Oni su majstori subverzije i izbegavanja klasičnih zamki stereotipizacije epohe, tako da će „Hajduci“ biti pomalo i kontroverzni.

Kada će biti premijera dugoočekivanog filma „Pukotina u ledu“?

- Nemam mnogo informacija, još uvek čekamo i nadamo se da bi to moglo da bude uskoro. Snimanje je bilo poprilično intenzivno i mnogo smo sebe, svi ponaosob, investirali u taj film. Nadam se da će film dobiti adekvatan prostor, kad god to bilo.

Za petnaest godina, koliko ste na glumačkoj sceni, koje svoje projekte možete da izdvojite?

- Ovo zvuči mnogo - 15 godina.(smeh) Poželeo sam da smanjim za koju godinu, neka bude bar 13 -14. Verujem da me je svaki proces i svaka uloga formirala i dovela do izraza glumačkog kakav je sada. Nemoguće je proći kroz neki proces, a da on ne ostavi nekog traga na tebi. Rekao bih da te čak oblikuju i uloge koje si prihvatio iz nekih drugih razloga, poput finansijskih, verujući da ne moraš toliko sebe da daš. Sve ostavi traga. Mislim da je predstava „Čitač“ ipak bila neka prekretnica u mom sazrevanju na sceni i da sam se kroz tu predstavu oslobodio kao glumac.