Izložba o ELEKTRIČNOM ORGAZMU produžena zbog velikog interesovanja: "Nisu nas interesovale ulickane rokerske poze, već autentičan bend"

Zbog velikog interesovanja publike, izložba fotografija „Električni orgazam – Svaki novi dan“ produžena je i ostaje otvorena tokom leta na Platou ispred Umetničkog paviljona „Cvijeta Zuzorić“ na Kalemegdanu.

Izložba, koju je realizovao Dom omladine Beograda, uz podršku v.d. direktorke Vanje Vulević, autorski je projekat Zorice Kojić i Dragana Ambrozića, dok dizajn potpisuje Dobrila Stevanić. Kroz više od 120 fotografija Brajana Branislava Rašića, Goranke Matić, Aleksandra Kujučeva i Stanislava Milojkovića, od kojih su mnoge premijerno predstavljene javnosti, po prvi put je na jednom mestu predstavljena vizuelna istorija više od četiri i po decenije stvaralaštva Električnog orgazma – jednog od najznačajnijih rok sastava sa ovih prostora.

Povodom produženja izložbe razgovarali smo sa njenim autorima o ideji projekta, procesu njegovog nastanka, izboru fotografija i značaju nasleđa Električnog orgazma u savremenom kulturnom kontekstu.

Mnoge fotografije na izložbi prvi put su predstavljene publici. Koliko je bilo izazovno prirediti ovu postavku i kako je tekao proces odabira materijala?

Zorica Kojić: Kao i u slučaju svake naše prethodne izložbe, tako i u ovom, sâm proces biranja teme, naziva postavke i šireg kruga fotografija koje dolaze u obzir za finalnu selekciju, bez sumnje je izazovan, često pun kolebljivosti i nedoumica. Ali, koliko god ta faza bila mukotrpna i zahtevna, ona je istovremeno i najlepša! Kada konačno donesete odluku koja istorijska činjenica iz naše pop kulture zaslužuje svoju izložbu tog proleća, onda zaronite u – i doslovno – pregršt čudesnih snimaka, koje su naši foto-maestri načinili u to davno vreme izvornog dešavanja radnje.

Dragan Ambrozić: Jedna stvar je bila strahovito uzbudljiva prilikom biranja ovih fotografija: pogled na njih, sa „novom pameću“ iz 21. veka, pruža nam priliku za revalorizaciju celokupnog rokenrol iskustva kog smo imali kao kulturna sredina. Ispostavlja se da je ovim fotografijama zapravo dokumentovano kako je u pitanju naše, autentično zbivanje, koje nas je učinilo samosvesnijim i približilo svetskim zbivanjima. Dakle, nikako nije u pitanju kopiranje stranih uzora – naprotiv, ovde na delu vidimo kako su naši rokeri kreativno preuzimali obrasce i pretvarali ih u originalan izraz prilagođen našem miljeu. Gile i drugari, naime, samo podsećaju na neke poznate rokere, ali oni se sve vreme oblače kako oni vide da to treba, dakle menjaju i prilagođavaju izgled svom pogledu na svet. Tako se rokenrol tumačio na naš način, dok nije postao potpuno autentičan, deo naše kulture.

Kada ste birali fotografije za izložbu, u kojoj meri ste se vodili njihovom dokumentarnom vrednošću, a u kojoj emocijom i atmosferom koju nose?

Zorica Kojić: Naše izložbe pre svega nose emociju, koja zatim i taj dokumentarni kvalitet oboji na poseban način. Dragan i ja često ističemo da ove postavke nisu puke zbirke „najlepših“ fotografija, nego onih najintimnijih, najprisnijih, uvek načinjenih od strane ličnosti koje su volele bend i određenog stvaraoca, razumevale ih na jednom dubljem nivou i beležile neke njihove gotovo pa privatne trenutke, momente izlaganja objektivu sa mnogo poverenja i ljubavi, kao i obratno. Takođe, ove uzajamne emocije između različitih fotografa i muzičara na drugoj strani, treba da potresu i naše srce.

Ta ljubav je ključna emocija u nastanku svakog od odabranih snimaka, kao i njihovog definitivnog izbora za izložbu. Zato je priča koja ih ovde povezuje pre svega emotivna, a tek potom hronološka ili fokusirana na neki konkretan istorijski događaj.

Dragan Ambrozić: Nama je najvažniji kriterijum bio da ih predstavimo kao stvarne ljude. Nisu nas interesovale ulickane rokerske poze, koje su deo biznisa. Fotografije koje smo mi pronašli, pokazuju bend koji se bori za svoj status, u nekim važnim trenucima karijere – vidi se da nude sebe onakve kakvi su bili, nadajući se da će ih svet kao takve i prihvatiti. To je hrabro ogoljavanje, koje predstavlja samo po sebi kreativan čin. Na ovim fotografijama vidimo autentični Električni orgazam, tačno onakav kakvog oni doživljavaju.

Da li su vas tokom pripreme izložbe neke fotografije posebno iznenadile ili vam otkrile novi pogled na Električni orgazam, bend o kojem se naizgled već mnogo zna?

Zorica Kojić: Često svi zaboravimo da su muzičari – koje danas veoma dobro poznajemo, kao naše dugogodišnje rok zvezde – pre četrdeset godina bili toliko mladi, mnogi od njih još uvek tinejdžeri, da u tom času apsolutno nisu bili sigurni u kom pravcu će se zapravo razvijati njihova autorska i izvođačka karijera. Mi na ovim fotografijama praktično gledamo klince koji su već postigli izvestan uspeh, ali koji su u toj meri na početku svog ličnog i profesionalnog života, da su sve opcije u vezi sa njima i dalje otvorene i moguće.

Dragan Ambrozić: Nama je izuzetno važno bilo da ovom postavkom nastavimo misiju istorizacije našeg rokenrola. Električni orgazam su važno poglavlje, koje do sada nije sistematično predstavljeno, a mi smo se našli na izvoru retkih snimaka, zahvaljujući ljubaznosti naših sjajnih fotografa Brajana Branislava Rašića, Goranke Matić, Aleksandra Kujučeva i Stanislava Milojkovića. Iznenađujuće je da smo uspeli da na svetlo dana iznesemo preko 120 fotografija, od kojih su skoro sve po prvi put ovako predstavljene – i to o bendu o kome se, naizgled, već mnogo zna. To samo pokazuje, koliko je naša rok istorija zapravo – neispričana priča. Inače, već smo bili upoznati sa činjenicom da su Električni orgazam uvek bili svesni rokenrol likovnosti, a ova izložba to potvrđuje i dokumentuje na najlepši način.

Kada ste pripremali izložbu, da li ste različite fotografe posmatrali kao svedoke iste priče ili kao autore različitih priča o Električnom orgazmu? Koliko se kroz njihove fotografije menja i slika samog benda?

Zorica Kojić: Čak i kad su beležili isti koncertni događaj ili uperili svoj foto-aparat u Električni orgazam u sličnom periodu, svaki od naših autora ovekovečio je nešto autentično – vezano i za sam bend, ali i za sebe samog. Svaka fotografija, drugim rečima, oličava pre svega muzičare sa njihovim osobenostima, naravno, ali i jedinstven pogled određenog fotografa, njegovu ličnost i doživljaj. Svako za sebe doneo je jedan lični uvid u značaj i domete ovog benda.

Dragan Ambrozić: Svaki fotograf je imao svoju priču da ispriča, svi na različit način vide isti bend, i to je uzbudljivo pratiti – kako se njihova umetnička vizija grupe ukršta sa onim kako grupa vidi sebe. Te četiri vizije Električnog orgazma pričaju pravu istoriju ovog sastava. Četiri pogleda u dušu grupe, koji otkrivaju njihovu rokersku osvešćenost, detinjasti mangupluk, težnju ka gizdavom glamuru i zrelu ozbiljnost.

Izložba prati Električni orgazam od osamdesetih godina do danas. Koji period karijere vam se čini kao najzanimljiviji za vizuelno pripovedanje i zbog čega?

Zorica Kojić: Pa, baš svaki. Dragan i ja smo još na prvoj zajedničkoj izložbi „Novi talas u Beogradu: Paket aranžman (1981 – 2021)“ prikazali mnoštvo fotografija one najmlađe postave Električnog orgazma. Goranka Matić, Brajan Branislav Rašić, Branko Gavrić i Goran Vejvoda počastili su nas tom prilikom retkim i do tada gotovo neviđenim snimcima ovog benda sa samih njihovih početaka. Na njima oni deluju kao deca, ali vrlo odlučna i potpuno svesna svoje tadašnje, a možda i buduće uloge. Danas, nakon svega, vidimo Električni orgazam kao stvaralačke velikane koji se vizuelno ne razlikuju od njihovih najslavnijih kolega u Evropi i svetu.

Dragan Ambrozić: Električni orgazam su uvek imali jedinstvo izgleda, zvuka i reči. Bend je u svakoj svojoj fazi bio vizuelno moćna pojava. Očigledno je to takođe deo njihove poruke. Sa ovom izložbom će, nadamo se, postati potpuno jasno do koje mere su dosledno, tokom čitave karijere, insistirali na tome kako je izgled jednako važan deo onoga što želiš ljudima da poručiš.

Da li postoji nešto što ste zapazili na fotografijama iz različitih perioda, a što se tokom više od četiri decenije nije promenilo kada je reč o karakteru, energiji ili identitetu benda?

Zorica Kojić: Nije se nimalo promenila njihova rešenost da daju sve od sebe, da rečju pruže sve najbolje u momentu koji je fotografijama sačuvan od zaborava. Ta odlučnost nije nameštena, ne predstavlja neko igranje uloge za potrebe snimanja. Ostali su isti, momci sa vizijom vrhunskog rokenrola, kojeg stalno iznova donose ovom gradu, ovoj zemlji, ovom regionu, sa željom da svi i dalje na njihovim koncertima budemo jedni drugima „braća i sestre“. Vrlo hipi stav, ali već decenijama potkovan umetničkim i ljudskim integritetom Električnog orgazma.

Dragan Ambrozić: Izgledaju kao da se na svakoj fotografiji odlično zabavljaju. Meni je to priča o bendu čiji se članovi međusobno poštuju i vole. Takođe, o bendu koji je pobedio protok vremena, jer je uvek znao ko je i šta je, zašto se bavi time čime se bavi, i šta ima da kaže.

Može li ova izložba da pomogne u razumevanju zbog čega je upravo Električni orgazam uspeo da traje toliko dugo, ostane relevantan i sačuva kontinuitet koji je retkost na domaćoj rok sceni?

Zorica Kojić: Izložba, čini nam se, upravo na to pitanje i odgovara: uspeli su zbog svoje poletne istrajnosti u nameri da se rokenrol misija dovede do krajnjih granica i preda sledećem naraštaju u što neoskvrnutijem obliku. Ili, tačnije rečeno, zbog upornosti i neumornosti Srđana Gojkovića Gileta, kao jedinog originalnog stalnog člana grupe tokom proteklih 46 godina, da konstruktivno poveže različite etape u izrastanju Električnog orgazma do velikog rok benda ovih prostora.

Dragan Ambrozić: Mislim da je u očima svih članova grupe, iz svih faza njihovog rada, očigledna ta nada da se može dostojanstveno ostati svoj čovek.

U kojoj meri je ovo izložba i o jednoj epohi beogradske i jugoslovenske kulture koja se može pratiti kroz istoriju Električnog orgazma?

Zorica Kojić: Svaka Draganova i moja izložba, uključujući i ovu aktuelnu o Električnom orgazmu, govori o stanju duhova u nekadašnjoj zajednici bratskih naroda po imenu Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija koja je bila koliko naša, toliko i domovina svih ličnosti i muzičkih grupa koje smo do sada obrađivali, a takođe i domovina naših saradnika fotografa. Uvek je to, istovremeno, bila i priča o gradu Beogradu, gde se sve od prikazanog dešavalo, a koji je i sam prošao kroz različite promene od onog davnog doba kojeg se danas ovako važnim povodima prisećamo.

Dragan Ambrozić: Izložba o Električnom orgazmu mora biti, istovremeno, i izložba o prošlim beogradskim vremenima. Ne bismo mogli da razumemo Beograd iz prethodnih decenija bez rokenrola u njemu, a ovaj bend je jedan od najboljih izdanaka te scene. Uostalom, očigledno su se namerno slikali na nekim mestima koja su ikonična i suštinski važna za doživljaj ovog grada – od starog, sada već srušenog, Dorćola, preko Muzeja Nikole Tesle u nekadašnjoj Ulici Proleterskih brigada, do Stare Šećerane.

Šta mislite da će mlađa publika, koja još nije bila ni rođena u vreme nastanka benda i novog talasa, prepoznati ili otkriti kroz ovu postavku?

Zorica Kojić: Otkriće ličnosti vredne da se pokraj njih zaustave, zainteresuju ko su, pronađu njihovu muziku i spotove, pročitaju stare i nove intervjue, upamte njihove frizure i odevne detalje. Dragan i ja smatramo da je ova izložba prilika i za različite druge generacije da se podsete sada već daleke prošlosti, popune rupe u svom rok obrazovanju i prepuste novim albumima Orgazma, poduče svoju decu i unuke onome šta je značila „Distorzija“ za sve nas polovinom 1980-ih i ispričaju im svoju ličnu priču o ovom i drugim beogradskim i jugoslovenskim bendovima te decenije.

Dragan Ambrozić: Deci polako počinje da nedostaje kontekst u kog bi mogli da smeste naše stare rok grupe. Osim na Jutjubu, gde mogu da ih čuju, oni nemaju ni osnovne informacije šta je to bilo i šta je značilo – postoje samo rokerski mitovi, koji mogu da im budu zanimljivi, ali i dosadni. Naša namera je bila da izložimo sadašnju omladinu neposrednom doživljaju tih ljudi, da im ponudimo emociju koju sami mogu da provere. Kad dožive naše rok muzičare kao mlade i „opasne“ – možda će biti u prilici da ih sagledaju kao nekog ko im je blizak i razumljiv.

Posmatrano kroz fotografije, po čemu je priča Električnog orgazma drugačija od priča drugih važnih bendova i autora kojima ste se bavili u svojim prethodnim projektima?

Zorica Kojić: Ima, naravno, mnogo sličnosti između mladalačkih bendova sa „Paket aranžmana“, ali opet i toliko razlika, vidljivih golim okom i još bolje uhom. Zatim, između Koje i Discipline kičme, Margite i Ekatarine Velike, Caneta i Antona iz Partibrejkersa, a evo sada i Gileta i Električnog orgazma, dosta je toga što ih povezuje u smislu pripadnosti jednom istom vremenu i prostoru, trajanja na regionalnoj sceni, čovekoljubivog pogleda na stvari i u najstrašnijim trenucima, ali pre svega – obožavanja grada u kome su započeli karijeru i nastavili da mu pružaju svoje umetničke doprinose do dana današnjeg. A opet, svaki od navedenih muzičara i pripadajućih grupa, težio je da stvori svoj lični, originalni autorski jezik, ispitivao granice svoje scenske persone i prekoračivao ih hrabro, dovodeći stalno u pitanje svoju stvaralačku udobnost, pa ako hoćete i puki opstanak.

Dragan Ambrozić: Električni orgazam je još uvek aktivan i najstariji od svih pomenutih. Već ta dugovečnost ih čini drugačijim. Oni su ostali na nogama radeći svoju stvar decenijama, da bi na kraju postali živi spomenik rokenrolu, pozicioniran makar privremeno na Kalemegdanu.