FELJTON "Filozofija gluposti" Laš Fr. H. Svensen (3): Raskošno obilje gluposti

U knjizi “Filozofija gluposti”, koju je sa norveškog prevela Milica Višnjić i koja će u “Geopoetici” biti objavljena krajem leta, Svensen se bavi jednim od najupornijih ljudskih problema: zašto ljudi donose nerazumne zaključke, odbijaju argumente i istrajavaju u očiglednim zabludama.

Polazeći od istorije filozofije, ali i od savremenog sveta preplavljenog informacijama, teorijama zavere i veštačkom inteligencijom, autor pokazuje da glupost nije osobina nekih „drugih“, već mogućnost prisutna u svima nama. Ova duhovita i provokativna knjiga istovremeno je poziv na samostalno mišljenje, samopreispitivanje i odgovorniji odnos prema sopstvenim uverenjima.

Laš Fr. H. Svensen je profesor filozofije na Univerzitetu u Bergenu, međunarodnu reputaciju stekao je knjigama koje složena filozofska pitanja približavaju širokoj publici, a zadržavajući pri tom svu ozbiljnost i studioznost. Ovo je njegova deseta knjiga pred ovdašnjim čitaocima a među do sada objavljenim (“Geopoetika”) su “Filozofija dosade”, “Filozofija straha”, “Filozofija usamljenosti”, “Filozofija laži”…

Treći nastavak feljtona:

Ima mnogo izraza koje možemo koristiti kad ne uspemo da se ponašamo kao delatna i misaona bića. Nekad se reč „idiot“ u psihijatriji odnosio na osobe sa IQ-om nižim od 25. Danas se ta reč u svakodnevnom govoru ne koristi na taj način, pa je ni ja neću tako koristiti. Ne možemo reći da postoji nekakav konsenzus o tačnom značenju reči „glup“ ili „idiot“. Ima onih koji prave oštru granicu između njih, kod drugih se oni preklapaju, dok neki smatraju da je jedan pojam podgrupa drugog.

Ekova podela

Lako možemo zamisliti sve one razlike između naših nedostataka kao bića sposobnih da misle. U svom romanu „Fukoovo klatno“ (1988) pisac i filozof Umberto Eko (1932-2016) nabraja četiri takva tipa i kaže da „na svetu postoje kreteni, imbecili, budale i ludi“. Kreten je neko ko ništa ne ume da artikuliše niti vlada svojim postupcima. Imbecil je neko ko konsekventno govori na pogrešnu temu – govori o psima dok svi drugi pričaju o mačkama, ili nekog ko se upravo razveo pita kako mu je supruga, ko uporno krši pravila razgovora. Drugi tip karakteriše pogrešno rasuđivanje, on gotovo da je virtuoz kad je reč o donošenju pogrešnih zaključaka, a i kad bi izrekao nešto tačno, garantovano bi do takvog zaključka došao na pogrešnim temeljima. Za razliku od glupaka, ludak se ne vodi nikakvom logikom i do svojih uverenja dolazi na osnovu kratkih spojeva, ne na osnovu pogrešnih zaključaka – jer ludak može da na osnovu bilo čega dokaže što god mu padne na pamet. Eko smatra da su kod normalnog čoveka srazmerno pomešani svi navedeni tipovi, i da ih nosi svako od nas.

Istoričar ekonomiji Karlo M. Čipola (1922-2000) celokupno čovečanstvo deli u četiri grupe: bespomoćne, inteligentne, bandite, i glupake. Bespomoćni pomažu drugima da dođu do dobitka, dok sami trpe gubitke. Ako pak uspete da obezbedite dobit i sebi i drugima, to znači da ste inteligentni. Banditi dolaze do dobitka dok drugima nanose gubitak. Poslednjoj grupi, glupima, pripadaju oni koji drugima nanose gubitke dok istovremeno sami ne dobijaju ništa. On dalje tvrdi da u svakom trenutku postoji mnogo više glupaka nego što smo spremni da poverujemo. Da potkrepi ovu tvrdnju, on se poziva isključivo na uobičajena ljudska iskustva, na primer, na to što svi znamo nekoga za koga smo mislili da je inteligentan, a zapravo je vrlo glup, ili na to što svakog bogovetnog dana srećemo glupe ljude koji nam zagorčavaju život.

Polazna tačka

Lično, sam pojam gluposti povezujem pre s manjkom razmišljanja nego s posledicama nečijih postupaka, kako za tu osobu, tako i za druge. Prema Čipoli, glupan po definiciji drugima nanosi štetu a da nema nikakvu korist od toga. (...) Glupost posmatram kao nepromišljenost koja se u životu može ispoljavati u manjoj ili većoj meri i na različite načine.

Kao što sam nagovestio, delim nas u tri kategorije:1. glupane, 2. idiote, 3. glupe idiote.

Svi smo glupi: Govorimo u klišeima i izražavamo se pomoću ustaljenih fraza kako bismo prikrili činjenicu da nemamo dovoljno dobro znanje o temi o kojoj se govori. Teško da može biti drugačije. Takođe, svi smo idioti, jer ako hoćemo da prikrivamo svoju glupost, primorani smo da razmišljamo, a pri tom razmišljanju će se svakom od nas dogoditi da napravi grešku. Glupan ne razmišlja, a idiot pogrešno razmišlja. Glupost je naša kognitivna polazna tačka. Možemo je, međutim, prevazići kad počnemo da razmišljamo. Onda kad počnemo da razmišljamo, idiotizam i dalje ostaje stalna pretnja koju ne možemo u potpunosti izbeći ma koliko to pokušavali. Ipak, možemo i trebalo bi da se trudimo da ne postanemo glupi idioti. A glupi idioti postajemo kad se idiotizam toliko učvrsti da počinjemo da ga prihvatamo zdravo za gotovo.

Glupan je nepromišljen, idiot pogrešno razmišlja, a glupi idiot nepromišljeno prihvata svoje pogrešno razmišljanje. Ono što u svakodnevnom govoru nazivamo „tupavošću“ može imati više dimenzija, ali ovde ću se zadovoljiti ovom jednostavnom podelom. U osnovi je glupost, koja potom prelazi u idiotizam. Obe kategorije su dinamične, i može se prebacivati iz jedne u drugu. Glupan ne zna za sumnju, već slepo veruje u sve što čuje. Tek kad sumnja umeša svoje prste, glupan može da se pretvori u idiota. Kod glupog idiota, sumnju pak nadvlada nepokolebljiva uverenost.

Mišel de Montenj (1533-1592) ističe: “Kada bi svako, kao što smo mi naučili da činimo koji sebe ispitujemo, kada čuje neku osnovanu izreku smesta pogledao u čemu ga ona lično dira, svak bi uvideo da to nije toliko dobra dosetka koliko dobar udarac bičem po običnoj gluposti njegovog rasuđivanja. Ali ljudi primaju savete istine i njena načela kao upućena svetu, nikada sebi; i umesto da ih unesu u svoje vladanje u životu, svak ih unosi u svoje pamćenje, no to je vrlo glupavo i vrlo nekorisno. Vratimo se carstvu običaja."

Vi jeste vaša dela

Ako ste glupi, u početku niste svesni da ste glupi. Ako i postanete toga svesni, šanse su velike da su vam drugi na to ukazali. Ako vam na sve to još veliki broj ljudi dovoljno puta ukaže na vašu glupost, možete početi i sami da sebe tako da doživljavate. Idiot je otvoreniji za mogućnost da je idiot, jer je sve vreme u procesu promišljanja, što mu, doduše ne polazi za rukom. Glupi idioti pak potpuno su imuni na kritiku.

(...)

Neki će se protiviti upotrebi pojma „glup“ za ljude, a ne samo za njihova razmišljanja i dela, kao što će mnogi tvrditi i da reč „zao“ ne treba koristiti za čoveka već samo za njegova dela. Poenta je verovatno da jednostavno nije lepo zvati ljude „glupim“ ili „zlim“. (...) Uglavnom, preovladava stav da bi upotrebu takvih reči trebalo ograničiti na dela, ne na ljude. Zašto bismo to uopšte radili? Treba istaći da isti oni koji izbegavaju da nazivaju druge „glupim“ ili „zlim“ neće videti nikakav problem u tome da nekog nazovu „pametnim“ ili „dobrim“ i to bez objašnjenja zašto su takvi pozitivni pridevi primenljivi, a oni negativni nisu. Ovde dolazi do neosnovane asimetrije. Ako žele da budu konzistentni, treba da prestanu da koriste i pozitivne prideve za ljude. Pitanje je samo da li za to postoje dovoljno opravdani razlozi.

Pridevima se mogu opisati i dela i osobe. Pridevi koje koristimo za nekoga treba da budu u skladu s pridevima koje koristimo da opišemo razmišljanje i dela. A zašto? Jednostavno jer osim reči i delâ te osobe ni ta osoba ni ljudi oko nje nemaju nikakav drugi uvid u to o kakvoj je osobi zapravo reč. Vi, dakle, jeste vaša dela. Ako činite zlodela, to znači da ste zli, ako glupo ili idiotski razmišljate, to znači da ste glupan ili idiot. Uz to, moram dodati da nikoga ne definiše ono najgore što je ikad uradio ili najgluplja misa koju je imao. Svi smo kombinacije različitih osobina duž jednog kontinuuma.

(Oprema - redakcija „Blica“, urednik feljtona Tatjana Nježić, ilustracije za feljton crteži iz kolekcije galerije „Haos“, u sledećem nastavku „Mentalitet krda“)