ŠTA ĆEMO DALJE? Čeka li nas stagflacija i nafta od 200 dolara?! Oglasio se Dr Propast: Ovo su 4 scenarija za kraj rata na Bliskom istoku

Doktor Propast ponovo upozorava: Dok se svetske berze kockaju sa optimizmom, Bliski istok klizi ka scenariju koji bi globalnu ekonomiju mogao da baci na kolena. Između Trampovog povlačenja pred Teheranom i pretnje zatvaranja Ormuskog moreuza, Nurijel Rubini analizira četiri puta koji nas čekaju – od krhkog mira do stagflatornog šoka koji bi cenu nafte mogao da lansira iznad 200 dolara. Da li je tržište zaslepljeno AI bumom dok se na horizontu sprema repriza sedamdesetih?

Tržišta potcenjuju rizike raspleta u Ormuzu i inflacije koja preti, piše ekonomista Nurijel Rubini, poznat i kao doktor Propast.

Nakon što je obezglavila iranski režim i 40 dana bombardovala položaje Islamske revolucionarne garde, Trampova administracija nije uspela da obezbedi predaju i ostavila je Iranu kontrolu nad Ormuskim moreuzom.

Uz napade Irana na kritičnu infrastrukturu u državama Saveta za saradnju Zaliva i pretnju pomorskom saobraćaju, Sjedinjene Države su se vratile u TACO režim („Trump Always Chickens Out“ odnosno „Tramp se uvek povuče“) pristajući na prekid vatre.

A sada rastuća inflacija i usporavanje privredne aktivnosti ukazuju na period stagflacije, baš u trenutku kada se birači pripremaju za američke izbore na polovini mandata. Dakle, šta sledi? Postoje četiri moguća scenarija.

Prvo, trenutno primirje moglo bi da dovede do uspešnih pregovora o prekidu vojnih neprijateljstava i ponovnom otvaranju Ormuskog prolaza. SAD ovde zaista ima određeni uticaj jer blokada kompletnog pomorskog saobraćaja ka iranskim lukama i iz njih povećava finansijski pritisak na režim. Tramp se verovatno nada da umerenija frakcija, možda predvođena predsednikom parlamenta Mohammadom Bagherom Ghalibafom, može da ubedi tvrdolinijaše da će kompromis po pitanju nuklearnog programa doneti i ukidanje sankcija i obnovljene prihode od pomorskog saobraćaja kroz moreuz.

Ko duže trpi bol?

Međutim, taj scenario nije naročito verovatan jer režim može da podnosi ekonomsku bol mnogo duže od Trampa, s obzirom na predstojeće izbore na polovini mandata. Štaviše, dve strane su i dalje veoma udaljene po brojnim pitanjima, ne samo po pitanju iranskih nuklearnih ambicija. SAD se protivi iranskim programima balističkih projektila i dronova, podršci radikalnim islamističkim grupama širom Bliskog istoka, taksama koje Iran želi da nametne saobraćaju kroz Ormuski moreuz i drugim pitanjima. Rešavanje čak i samo jednog od tih problema zahtevalo bi dugotrajne i komplikovane pregovore ozbiljnih i iskusnih pregovarača.

Drugi scenario odražava upravo to. Pucnjava prestaje, ali se pregovori razvlače mesecima dok je moreuz i dalje blokiran. To je u suštini situacija danas i daleko je od idealne. Status kvo nanosi značajnu ekonomsku i finansijsku štetu svetskoj ekonomiji, pri čemu cene nafte i energije rastu, čak i premašujući vrhunac dostignut tokom 40 dana ratnih operacija.

U takvim uslovima globalni rast će usporiti, a inflacija će rasti. Međutim, pošto je ovaj drugi scenario po svojoj prirodi nestabilan, ne može trajati duže od dva ili tri meseca. Mora ustupiti mesto ili prvom scenariju, u kojem jedna strana popušta i pokazuje spremnost na dovoljan kompromis da ponovo otvori moreuz i obezbedi trajnije primirje, ili eskalaciji sukoba.

Zaista, vojni sukobi u Zalivu ove sedmice pokazuju koliko je svaki prekid vatre bez sporazuma krhak.

U trećem scenariju SAD i Izrael bi eskalirali situaciju koristeći sva vojna, ekonomska i druga sredstva koja imaju na raspolaganju kako bi primorali režim na predaju ili njegov pad. U slučaju predaje, iranski režim morao bi da prihvati potpuni prekid obogaćivanja uranijuma i bezuslovno ponovo otvori moreuz. To bi bio najbolji ishod za SAD, Evropu, Aziju, uključujući Kinu, i ostatak sveta.

Rizik je, naravno, u tome da iranski režim preživi takvu eskalaciju. U četvrtom scenariju režim bi iskoristio svoje preostale balističke projektile, dronove i pomorske snage kako bi naneo značajnu trajnu štetu još većem broju energetskih postrojenja u Zalivu, istovremeno zadržavajući kontrolu nad moreuzom.

Kada bi se to dogodilo, cene nafte naglo bi skočile na nivo bliži ili čak viši od 200 dolara po barelu, a suočili bismo se sa stagflacijom nalik onoj iz sedamdesetih godina, globalnom recesijom i padom tržišta akcija.

Trampove puste želje

Naravno, eskalacija bi mogla da natera obe strane da pronađu rešenje kroz pregovore, pri čemu bi drugi scenario, odnosno status kvo, morao da prođe kroz treći ili četvrti scenario pre nego što bi se stiglo do prvog scenarija. Međutim, to je manje verovatno jer bismo se vratili pregovorima o prekidu vatre, a upravo smo videli koliko su oni malo postigli. Zbog toga bi eskalacija mogla da izmakne kontroli umesto da dovede do povratka dogovorenom primirju. Iako se Tramp nada prvom scenariju, to je verovatno samo pusta želja. Radikali i tvrdolinijaši u Teheranu imaju prevlast. Već su pokazali spremnost i sposobnost da izdrže ekonomsku bol blokade, a ove jeseni neće se suočiti s biračima.

Kada je reč o dugoročnim ekonomskim i tržišnim posledicama, treći scenario je idealan jer bi značio trajno ponovno otvaranje moreuza. Drugi najbolji scenario bio bi prvi, ali bi to značilo da Iran može da zatvori moreuz svaki put kada mu SAD ili Izrael zaprete. Ta mogućnost trajno bi povećala premiju na cenu nafte za 15 do 20 odsto u odnosu na nivo pre rata. Ipak, trenutna situacija, odnosno drugi scenario, gora je jer će svaki mesec u kojem prekid vatre ne dovede do sporazuma usporavati globalni rast i povećavati inflaciju. Jedini gori ishod bio bi četvrti scenario.

S obzirom na tako ozbiljne rizike, neko bi mogao da se zapita zašto su globalna tržišta, počev od američkih i azijskih berzi, nedavno dostigla nove vrhunce. Vidim dva razloga. Prvo, investitori očekuju da će prekid vatre uskoro na neki način postati trajan, što podrazumeva znatno niže cene nafte. Drugo, čini se da postoji pretpostavka da će pozitivni efekti buma veštačke inteligencije i data centara ostati znatno snažniji od negativnih posledica rata.

Ali ako u to verujete, mogli biste da doživite neprijatno otrežnjenje. Ne samo da tržišta već uračunavaju veću verovatnoću trajnog prekida vatre, više od 75 odsto, nego što je realno, već bi eventualna eskalacija dovela do još veće ekonomske i tržišne volatilnosti i negativnih rizika, čak i u najboljem mogućem scenariju.

Iako bi eskalacija koja dovede do predaje režima bila verovatnija od one koja vodi ka stagflaciji nalik sedamdesetim godinama, tržišta će u međuvremenu i dalje potcenjivati rizik od bola. Za svakoga ko bude na pogrešnoj strani trgovine, to ne bi bilo ništa manje bolno ako bi taj bol trajao mesecima, a ne godinama ili decenijama.