Ujedinjeni Arapski Emirati su najavili izlazak iz OPEC-a od 1. maja 2026, čime završavaju šest decenija zajedničke naftne politike
Glavni razlog za izlazak je želja Emirata da preuzmu punu kontrolu nad sopstvenom proizvodnjom i izvozom nafte
Odluka Ujedinjenih Arapskih Emirata da napuste OPEC i širi savez OPEC+ počev od 1. maja 2026. okončava gotovo šest decenija usklađene naftne politike, započete kada je Abu Dabi pristupio kartelu 1967. godine, a nastavljene i nakon formiranja federacije UAE 1971. godine. Ovo jeste događaj na tržištu, ali je mnogo više od pukog tržišnog događaja. Naime, Emirati su izabrali izuzetno osetljiv geopolitički trenutak: rat sa Iranom, pritisak na Ormuski moreuz - ključno pomorsko „usko grlo”, te posledični rast cena nafte, i u takvom ambijentu odlučili da povrate punu kontrolu nad sopstvenom proizvodnjom i izvozom.
Zvanično, navodi se da je potez rezultat preispitivanja politike proizvodnje i kapaciteta, s ciljem da se poveća fleksibilnost, uz nastavak podrške globalnoj energetskoj stabilnosti. Takva formulacija je dobro odmerena i pažljivo promišljena.
„Fleksibilnost“ signalizira strateški raskid sa sistemom kvota koji postoji i sprovodi se na nivou OPEC-a. „Stabilnost“ služi da umiri kupce i investitore i pošalje jasnu poruku da nezavisnost ne znači ishitrenost. Posmatrano iz spoljne perspektive, deluje da je cilj UAE postavljen ambiciozno i visoko, ali ne i nedostižno: preoblikovati se u suverenog balansirajućeg proizvođača, koji može da povećava ili smanjuje ponudu prema sopstvenoj proceni i strateškim interesima, a ne prema kolektivnim raspodelama u okviru kartela.
O čemu je reč? OPEC i OPEC+ usklađuju ponudu prvenstveno preko kvota proizvodnje koje se propisuju za svaku državu članicu. Taj model ne mora nužno da bude rđav: on izuzetno dobro funkcioniše za proizvođače kojima je prioritet strateško kontrolisanje cena. Međutim, mnogo je manje privlačan za zemlje koje šire kapacitete i žele da ih brzo unovče, naročito ako smatraju da kvotna politika ograničava nacionalnu strategiju. Očigledno je to slučaj sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, koji nakon kratkotrajnog, ali intenzivnog sukoba i hiljada balističkih projektila ispaljenih iz Irana žele da što pre ponovo normalizuju sve procese i nastave svoj dinamični razvoj.
Objektivno posmatrano, Emirati imaju potpunu argumentaciju za izlazak iz OPEC-a. Ne samo da je neophodno pristupiti suverenistički kako bi se stvorio zamajac za dalji napredak, već je potrebno i povratiti investicije: još je ranije planirano proširenje proizvodnih kapaciteta sa trenutnih oko 3,4 miliona barela dnevno na 5 miliona barela dnevno do 2027. godine. Ograničenja OPEC koja su sprečavala Emirate da u potpunosti iskoriste resursnu bazu zasigurno su doprinela ovakvoj odluci.
Logika je jednostavna: zemlja koja je uložila u ekspolataciju svojih resursa želi pravo da ih koristi. Prostim jezikom rečeno, ne gradite veliku kuću da biste živeli u jednoj sobi. Specijalizovane agencije potvrđuju ovu tezu, procenjujući kapacitet UAE na oko 4,8 miliona barela dnevno, što objašnjava zašto su UAE, uz Saudijsku Arabiju, svrstani među retke globalne proizvođače sa značajnim rezervnim kapacitetom. Upravo je rezervni kapacitet ključ: on je zapravo poluga globalnog uticaja.
U normalnim uslovima, rezervni kapacitet omogućava proizvođaču da balansira cene kada je ponuda smanjena, ili da zaštiti prihode kada potražnja slabi. Unutar OPEC-a, rezervni kapacitet ima značaj, jer se može politički „udružiti“ i racionalno raspodeliti između zemalja članica. Ali, ako se rezervnim kapacitetom raspolaže van OPEC-a, on postaje suvereni instrument državne politike. Summa summarum, izlazak iz OPEC-a vodi Emirate u poziciju koja se svodi na sledeću logiku: proizvodim nafte koliko želim i prodajem je kome želim.
Hormuz, moć i logi(sti)ka trenutka
Ako pretpostavimo da su optimalno iskorišćenje postojećih i novih kapaciteta i upravljanje rezervnim kapacitetom dugoročni motivi, rat s Iranom je katalizator, a Ormuski moreuz operativni razlog za izbor trenutka kada Emirati napuštaju OPEC. Za razumevanje celokupne situacije, neophodno je sagledati logistiku: ti podaci oslikavaju pozadinu i daju jasan kontenst. Naime, samo u martu su poremećaji oko Oormuskog zaliva uklonili 7,88 miliona barela dnevno iz ponude, što je dovelo do pada ukupne proizvodnje OPEC-a od 27%. Međunarodna agencija za energiju navela je da je udeo OPEC+ u globalnoj proizvodnji pao na 44% u martu, sa oko 48% u februaru.
Dakle, i pre odluke UAE da napusti OPEC, sposobnost ovog sistema da „upravlja“ ponudom nafte bila je limitirana ratnim dejstvima. Zbog toga UAE mogu da iskoriste ovaj trenutak da naprave strukturni iskorak: kada su izvozne rute ograničene, kvotna disciplina na kojoj OPEC insistira ne se može u potpunosti testirati, niti dosledno sprovoditi. Dakle, Emirati koriste momenat da se strateški mudro pozicioniraju za predstojeći period, kada pritisak na Hormuz popusti i rezervni kapacitet ponovo postane presudan faktor ne samo na tržištu, već i u zoni meke moći.
Kada već govorimo o moći, treba imati u vidu i da je OPEC više od igre: to nije samo tehnička institucija, već i hijerarhija i balanser odnosa snaga između država članica. De facto liderska uloga Saudijske Arabije zasniva se na njenoj veličini i velikom rezervnom kapacitetu. Izlazak UAE iz organizacije, uspostavljanje autonomne proizvodnje i prodaje, ali i iznošenje solidnog rezervnog kapaciteta iz ponude, slabe sposobnost OPEC-a da utiče na globalne tokove.
Iz ovoga proizilazi još jedna potencijalno neugodna implikacija: moguće dalje zahlađenje odnosa između Abu Dabija i Rijada. Iako su deo istog geografskog, kulturološkog i religijskog prostora, Emirati i Saudijska Arabija suštinski se razlikuju: identitet UAE kao globalnog poslovnog i finansijskog centra i ključnog partnera SAD daje mu drugačiji pristup u odnosu na saudijski model centralizovanog regionalnog liderstva. Ta dva modela mogu koegzistirati, mogu dobro funkcionisati kada su u pitanju zajednički interesi, ali mogu ući i u koliziju, naročito kada je nafta istovremeno i prihod i prestiž.
Sve navedeno treba povezati i sa emiratskom diplomatijom nakon 2020. godine. Od Abrahamskih sporazuma, Emirati su odnos sa Izraelom tretirali kao stratešku polugu regionalnog uticaja i dodatni kanal prema Vašingtonu. UAE su takođe produbile odbrambenu saradnju sa Sjedinjenim Državama, posebno nakon što su bile napadnute tokom rata s Iranom. Elem, moć UAE se sve više zasniva na ulozi globalnog centra: povezivanju finansija, logistike, bezbednosnih partnerstava i tehnoloških tokova.
To je meka moć potkrepljena tvrdom infrastrukturom. U toj strategiji, naftni kapacitet nije samo roba; on je dodatno osiguranje, pregovaračka snaga i izvor prihoda za dalju diversifikaciju i razvoj. Spoljnopolitički koraci UAE dodatno potvrđuju ovakvo strateško opredeljenje.
Zemlja je izgradila uticaj širom Bliskog istoka, Evrope, Afrike i Azije, investirajući i sklapajući sporazume o ekonomskim partnerstvima. Slobodno raspolaganje naftnim resursima je u današnjem svetu, ali i u bliskoj budućnosti, jedan od ključnih mehanizama daljeg razvoja i širenja meke moći.
Od ovog poteza, međutim, ne profitiraju samo Emirati, već i Amerika: pored daljeg produbljivanja bezbednosne saradnje, UAE sada napušta kartel koji se u američkoj politici najčešće okrivljuje za skuplju naftu, obezbeđujući na taj način Americi mogućnost da zadrži i svoj uticaj, i strateško partnerstvo značajno za snabdevanje kritičnim sirovinama.
Novo energetsko doba i nova ravnoteža moći
Izlazak UAE iz OPEC-a može da bude istorijski trenutak: otvara se pitanje da li je to nagoveštaj novog energetsko doba i da li dolazi do evolucije globalnog energetskog sektora u neku novu i ambiciozniju formu.
Kratkoročno, nema drastičnih potresa na vidiku: još uvek postoje transportna i logistička ograničenja, iako se radi na novim rutama. Proizvodni kapacitet postoji i dalje će se proširivati.
Srednjoročno, posledice su strukturne i sistemske: OPEC postaje znatno slabiji bez jedne od retkih članica sa značajnim rezervnim kapacitetom, saudijsko liderstvo u kartelu moraće da se oslanja na konsenzus, a upravljanje cenama prelazi u fragmentisaniji sistem oblikovan bilateralnim dogovorima, političkim odnosima, bezbednosnim usklađivanjima i mekom moći.
Globalno, ravnoteža moći u energetici dodatno se pomera od kartelskog upravljanja ka svetu u kojem uticaj teče kroz meku moć, finansije i fleksibilan kapacitet: to je upravo teren na kojem UAE zbog inovativnog pristupa orijentisanog ka budućnosti ostvaruje značajnu prednost.
Abrahamski sporazumi i sporazumi o sveobuhvatnim ekonomskim odnosima (podsetimo: i Srbija ima takav sporazum sa UAE) pomogli su Emiratima da izgrade novu arhitekturu meke moći, u kojoj umrežavanje, povezanost i prisutnost imaju prednost nad rigidnim strukturama.
Izlazak iz OPEC-a primenjuje istu logiku na naftu: autonomija na prvom mestu, koordinacija kada je potrebno.
Autor je: Dr Marko Selaković, profesor i zamenik direktora na S P Jain School of Global Management, Dubai
