Kada je Josip Višnjić 1991. napustio Beograd, imao je tek 24 godine.
Bio je vezista beogradskog fudbalskog tima Partizana, ali je u osvit raspada Jugoslavije spakovao kofere i otisnuo se put Španije, ne sluteći da će tri i po decenije kasnije tu zemlju zvati domom.
Danas uživa u Alikanteu, šarmantnom gradu smeštenom na obali Sredozemlja.
U teget polo majici, sa nešto sede kose i naočarama za sunce na glavi, iz pravca trga Puerta del Mar, gde se kapije Alikantea otvaraju ka moru, Višnjić stiže na obalu.
„Trideset godina sam ovde i nikad nisam legao tu“, kaže, gledajući u stotine raširenih suncobrana, dok bujica turista hita na gradsku plažu.
Među tolikim svetom, Josipova pojava je neupadljiva.
Daleko je od crno-belog dresa sa već izbledelih novinskih fotografija, a ni sećanja na dan kada je sa lokalnim Erkulesom srušio moćnu Barselonu više nisu sveža.
Zato i ne krije iznenađenje zbog poziva na intervju.
„Iskreno, mislio sam da se neko šali“, počinje na srpskom u kojem se odmah oseti neobičan španski šmek.
„Meni Jokan (Slaviša Jokanović, bivši igrač Partizana) kaže 'pa tebe su svi zaboravili'.
„U principu, ne tražim kontakt s medijima.. I žena mi kaže 'ma ko će tebe da zove'“, smeje se 59-godišnji 'Višnja', kako ga zovu od rodnog Majdanpeka do Madrida.
Odmeren je i staložen.
Rečenice mu lelujaju - nekad u potrazi za pravom rečju, a nekad jer priče iz prošlosti isuviše brzo naviru - a pokreti rukama više podsećaju na likove iz Seranovih nego na Vratiće se rode.
Čak i fraze kojima se služi imaju iberijski prizvuk.
Međutim, uprkos skromnosti, razloga za razgovor sa njim je i više nego dovoljno.
U Radničkom iz Niša je bio saigrač Dragana Stojkovića Piksija, kasnije jedan od lidera Partizana, ali je veći deo karijere proveo u Primeri, vodeći duele sa Dijegom Maradonom i neponovljivim Ronaldom.
O tome kako mu je bilo zabranjeno da ode u jedan od najvećih jugoslovenskih klubova, ali i kako je zbog bola u leđima možda izbegao smrt, govori ležerno, kako mediteranski vazduh nalaže.
Uz nekoliko šoljica 'kortada', koje tek nakratko presecaju njegovu fudbalsku priču.
Počeci
„U Beogradu sam živeo samo godinu dana i veoma mi svideo, ali više i ne poznajem taj Beograd.
„Sad kad bih otišao tamo, ne bih ništa znao“, kaže.
„Imam sreću ili nesreću što moja žena uopšte ne želi da se vraća (u Srbiju).
„Iz Majdanpeka sam i nekad tamo odem, ali to je nekoliko ulica i to je to. Ne možeš ni dva dana da budeš da imaš šta da radiš.“
Baš tu podno Đerdapa, u rodnom kraju, Višnjić je i započeo karijeru.
Ipak, fudbalski put ga je još kao tinejdžera, 1985. godine, odveo u niški Radnički, gde je iz sezone u sezonu postajao sve važniji igrač 'Reala sa Nišave'.
„Bio je tu i Piksi, poslednja njegova godina pre odlaska u Zvezdu, pa Miki Aleksić, Dragan Radosavljević i ti malo stariji igrači koji su bili tu još kad je Radnički bio u Evropi“.
Kod Piksija se, kaže, i tada „videlo da će to biti nešto“.
„Nije to samo talenat, vidi se da je hteo, da je učestvovao u svemu i da je mnogo doprineo da se ekipa vrati u Prvu ligu Jugoslavije“, priča Višnjić.
„Normalno i da Radnički nije mogao da ga zaustavi i potpisao je za Zvezdu.“
Boravkom u Nišu je bio oduševljen, ali 16 golova u sezoni preporučili su ga za odlazak u jedan od četiri najveća kluba u Jugoslaviji - Zvezdu, Partizan, splitski Hajduk ili zagrebački Dinamo.
„U to vreme sam pregovarao sa sve četiri ekipe“, ističe.
„I posle 35 godina je tajna u koji tim Radnički nije hteo da me pusti, ali mogu da kažem da su najbolji uslovi bili u Hajduku iz Splita.
„Međutim, u to vreme je već počela frka oko stvari koje su se dešavale kod nas.
„Te 1990. godine sam već dobio sina i nije mi bilo lako da odlučujem o budućnosti bez odlučivanja i o porodici. Otišao sam u Partizan“.
Partizan
U Humskoj su ga dočekali aktuelni direktor crno-belih Predrag Mijatović, Slaviša Jokanović, Gordan Petrić, Goran Bogdanović, Fahrudin Omerović, Budimir Vujačić...
Čitava plejada sjajnih igrača.
„Fantastična ekipa! Ali šta je najgore od svega? Zvezda je imala još bolju. Ne boli me to da kažem, svi su videli, bili su prvaci Evrope.
„Imali smo na kraju sezone pad, već tada se videlo da ne možemo (da ih stignemo), ali kad pogledaš po imenima - imali smo fantastičnu ekipu.“
Višnjić je postigao deset golova i bio je drugi strelac tima, iza Mijatovića, danas sportskog direktora Partizana.
„A ti sad vidi kakva je situacija bila kad je klub, videvši da mi nemamo neke opcije, poslao Jokanovića i Petrića u decembru da završe vojsku.“
Trener crno-belih te sezone je bio legendarni Miloš Milutinović, poznat kao 'Plava čigra', koji je „plenio i pojavom i kao strateg“.
Iz današnje perspektive, Višnjić daleko bolje uviđa Milutinovićev odnos prema timu.
„Veliki gospodin“, kaže kratko.
„Uvek je išao na to da smo mi profesionalci, i da sve mi moramo sami, da ne treba neko da nam priča šta, kako, gde, a u stvari, sad kao trener vidim da ipak mora da se ponavlja.
„Ipak je trebalo da neko uzme šibu i kaže 'ej, probudi se'... Mnogo se koristila njegova dobrota, previše.“
Sezona 1990/91. je donela i Večiti derbi (utakmicr protiv Crvene zvezde) u kojem je Višnjić bio strelac (1:1), nakon čega su crno-beli izgubili na „Miljanićeve penale“ - prema tadašnjim pravilima, nerešena utakmica odlučivana je udarcima sa bele tačke.
„Da, gol u derbiju. Za to igraš.
„Meni je bilo važno da radiš cele godine i na kraju šta ti to donese.
„A protiv Zvezde u drugoj polusezoni te navijači gađaju kamenjem. To su stvari koje ostaju tu, ali sve je meni to...“, odmahuje Višnjić rukom, signalizirajući da su neke stvari davna prošlost.
Duel sa Interom
U Kupu UEFA, prethodnici Lige Evrope, Partizan je te sezone na penale izbacio španski Real Sosijedad, posle čega je usledio duel sa moćnim Interom.
Jedan od najboljih klubova Evrope tog doba, prema Višnjićevim rečima, imao je mnogo problema sa crno-belima - iako rezultat to ne govori.
„Kao fudbaler i kao trener, još nisam prisustvovao utakmici da smo bili toliko bolji od te utakmice u Milanu, a na kraju smo izgubili 3:0.
„Vidiš Milana Đurđevića da izađe pet puta 'jedan na jedan' sa golmanom i ne daje gol.“
Taj Inter je imao tri svetska prvaka - Nemce Jirgena Klinsmana, Lotara Mateusa, koji će 2003. Partizan kao trener uvesti u Ligu šampiona, i Andreasa Bremea - ali čitav niz velikih imena, poput Đuzepa Bergomija.
„Prolazim pored Bergomija, a on visok, crn. Rekoh da l' da se zaljubim ili da igram protiv njega“, smeje se Višnjić.
„A teren, da vidiš samo kakav je bio San Siro i kakav je bio JNA, pa mi sad neko kaže 'jao ne može da se igra, blato'.
„Da vidiš gde smo mi igrali pa da ti ja kažem šta je i kako je“, opet odmahuje Višnjić.
U revanšu u Beogradu bilo je 1:1 - Višnjić je pogodio prečku - i Inter je prošao dalje.
- „Ajmo, Milivoje": Kako je Partizan preko Njukasla prvi put stigao do Lige šampiona
- Može li Mijatović da preokrene tešku situaciju u Partizanu
- Mihailo Mika Janković, arhitektonski otac modernog Beograda između Istoka i Zapada
Hajduk i rat
Iz tog perioda pamti se i nezavršena utakmica na splitskom „Poljudu“.
Dok je Partizan vodio 2:0, navijači Hajduka su uleteli na teren, a potom i zapalili jugoslovensku zastavu.
„Od zagrevanja se videlo da će biti (problema) - pre početka je jedan (navijač) izašao i stavio hrvatsku zastavu na centar.“
Međutim, kako kaže, kada igrač zaboraviš na sve.
„Mi smo bili toliko bolji od Hajduka taj dan. I onda odjednom...“, prepričava tada standardni član prve postave crno-belih.
Problema je bilo i posle utakmice, kada igrači crno-belih „četiri, pet sati“ nisu mogli da izađu iz svlačionice.
„Dobro je što smo putovali onim avionima, vojnim. Pet sati smo čekali da poletimo.“
Usledila je i Višnjićeva izjava u novinama da bi u naredni klub otišao i na Island.
„Sledeći dan, dođu Miloš (Milutinović) i (direktor kluba) Nenad Bjeković, pitaju što sam rekao to što sam rekao.
„'Šta sam pogrešio', pitam? 'Pa ne možeš to da kažeš i da hoćeš', odgovaraju.“
„Rekao sam to zbog lične situacije, ne zbog kluba... Imam sina, šta da radim, šta će biti?“
Rat je ubrzo počeo.
„Sećam se s Jokanom, odemo na televiziju, neko izvlačenje nagrada i u hodnicima se govorilo kako je frka počela u Krajini pre nego što smo mi igrali u Splitu.
„A ja, iskreno da ti kažem, samo sam gledao fudbal.
„Kad sam otišao u Split, pa kad sam sve video, mislim se 'šta je bre ovo'“.
Odlazak
Višnjićev odlazak iz Partizana bio je splet neobičnih okolnosti.
I lako je moglo sve da se drugačije završi.
Crno-beli su u leto 1991. na pripreme išli u Japan, pod vođstvom novog trenera Ivice Osima, u to vreme i selektora jugoslovenske reprezentacije.
Iako je protekle sezone bio jedan od najboljih igrača crno-belih, postajalo mu je jasno da možda neće biti u Osimovim planovima.
„Vratili smo se iz Japana i dođe Pandur (Goran Pandurović) kod mene... 'Imam muštuluk', kaže. Šta bre? 'Ideš u Španiju, a ne pričaš nikom'.
„Izašlo u Žurnalu (sportski list), a ja nemam pojma.“
Otišao je kući i legao da spava, ali ga je u jednom trenutku probudilo zvono.
Na vratima predsednik španske Meride i još dvojica.
„Neki njihov menadžer, i jedan čovek, ne znam kako se više ni zove, iz Takovske ulice (u Beogradu), ima štampariju, koji nema veze s fudbalom, a poslao im kasetu mojih golova iz Niša i Partizana i isečke iz novina.“
Partizan se ubrzo sve dogovorio sa španskim drugoligašem, ali Višnjiću je sve išlo prebrzo - niko ga nije pitao ni o čemu.
„Rekoh ja ne idem. Gde da idem? Ne znam ni šta zarađujem, niko mi ništa nije rekao“.
Osima je otvoreno pitao da li računa na njega.
„'Pa znaš, ne mogu da ti obećam', rekao je prvo, iako znam da to ne može niko da mi obeća i ne treba, sam ću da se borim.
„'Višnja, znaš, došli su novi igrači', nastavio je.
„Rekoh hvala vam, šefe, to je to - sutradan sam se dogovorio sa Meridom.“
I baš tada stižu nove ponude.
„Istog dana, sretne me pokojni Vladica Kovačević, legenda Partizana, u to vreme predsednik omladinske škole, kaže 'Višnja, imam za tebe ekipu - Nant'.
„Ja kažem 'sve sam se već dogovorio, dao sam reč'.
„Kaže mi 'ti si jedina budala na svetu koja daje reč i ostaje uz reč.
„Moji su me tako vaspitali i šta ja sad da radim, to je to.“
Merida
„Kažem Vladi Vermezoviću da idem u Meridu, a on 'ne, bre, ideš u Leridu'.
„Kažem ne, u Meridu, a on meni 'ajde, bre, budalo, ideš u Leridu, Merida ne postoji'“.
Merida je tada prvi put ušla u Drugu ligu i niko nije znao za njih, objašnjava.
„Grad u dolini nekoj, mislio sam se 'gde sam ja bre došao', nije bio ni autoput, kao Afrika je izgledalo.
„Zamisli da sam otišao u Nant, evropski klub, više para, više svega, ali vidiš, došao sam 1991. i od tad sam ovde“.
Saigrači u Meridi su mu bili Dragoslav Kostić, bivši igrač Slobode iz Tuzle, Goran Milojević, i pridošlica iz Crvene zvezde, Rade Tošić.
„To je bila najbolja moja sezona - ništa nisam znao, ni da pričam španski, ni novinari ni navijači, ništa ne znam. Samo igram fudbal.“
Rezervni čuvar mreže bio je talentovani Santijago Kanjizares, koji će kasnije postati jedan od najpoznatijih evropskih golmana.
„Imao je 18 godina, klinac, imali smo sreće što smo imali dvojicu igrača koja su ga poznavala dobro - kad god je počinjao malo da diže glavu, oni 'hopa'“, imitra udarac po glavi, da se „spusti na zemlju“.
Kada su im smenili trenera, na njegovo mesto je stigao Huanito, legenda španskog fudbala, kog ovdašnji navijači pre svega pamte po udarcu flašicom u glavu 1977. na stadionu Crvene zvezde, tokom utakmice Jugoslavije i Španije.
Petnaest godina kasnije, Huanito je poginuo u saobraćajnoj nesreći.
Višnjića je od tragične sudbine spasio - bol u leđima.
Prvi meč polufinala Kupa UEFA, između Reala i Torina, igran je 1. aprila 1992. u Madridu, a Huanito je kao legenda 'kraljevskog kluba' želeo da prisustvuje susretu.
„Trebalo je na tu utakmicu da idem kolima sa njim, ali me uhvati me bol u leđima i nisam mogao - kad sam mu to rekao, on me zezao 'ne da ti žena'“, priseća se uz osmeh.
Huanito se sa utakmice vraćao kolima sa kondicionim trenerom, koji je zaspao za volanom i udario u kamion.
„Da Huanito nije poginuo, siguran sam da bismo se borili za ulazak u Primeru."
Kompilaciju Višnjićevih golova za Meridu možete da pogledate ovde.
Prosinečki, Maradona i Barselona
Višnjić je potom prešao u Rajo Valjekano.
Tamo je bilo mnogo poznatih lica - od Realove legende Uga Sančeza i zlatne kopačke Tonija Polstera, do danas dokazanog trenera Paka Hemeza.
„Godine u Raju, na fudbalskom nivou i sve ukupno, te tri godine - najbolje moguće!
„Znaš kad se osećaš kao kod kuće, ne treba ti ništa.
„Dve godine smo igrali u Primeri i, posle toga u Segundi, odmah smo se vratili u prvu ligu.
„Te tri godine, s kim si sve igrao, protiv koga si sve igrao, ambijent… Sjajno.“
A igrao je protiv Barselone slavnog Johana Krojfa, što i dalje dobro pamti.
„Trener je bio (Hose Antonio) Kamačo, bivši igrač Reala i kasnije selektor Španije.
„Vodili mi 3:1 deset minuta pred kraj i oni sa igračem manje izjednače na 3:3. Kamačo nam 15 minuta nije dao da uđemo u svlačionicu, posle bacao sve tamo...
„Ali znaš kako je Barsa igrala.“
Dok je igrao za tim iz predgrađa Madrida, družio se i sa nekadašnjim rivalom iz beogradskog derbija - Robertom Prosinečkim, reprezentativcem Hrvatske.
Dobar tip, opisuje ga, dodajući da su im se i porodice posećivale, a da je Prosinečki „tada imao neku devojku iz Beograda“.
„Igrao u Zvezdi, Realu i Barsi, a sasvim normalan tip.
„Žao mi je što je imao toliko povreda“.
Igrao je i protiv Sevilje za koju je nastupao Dijego Maradona.
„Voleo sam sve to, ali igraš, udariš, koga briga. Možeš da se zoveš Maradona, kako hoćeš, pa i Peđu (Mijatovića) sam jednom udario.
„'Šta ti je Višnja, hoćeš da me povrediš, jesi normalan', reče mi MIjatović.
„Ma kakvi da te povredim, vidiš da skačeš, ne može da te uhvati niko... Znaš kakav je on bio“, smeje se Višnjić.
Posle tri godine u Raju, potpisuje za Erkules iz Alikantea, sa kojim uspeva ono što nikada nije - da pobedi Barselonu.
Tim Bobija Robsona i njegovog tadašnjeg prevodioca Žozea Murinja, danas jednog od najpoznatijih trenera sveta, vodio je 2:0 posle 15 minuta, ali je Erkules je slavio 2:3.
„Slušaj, Španci za takve stvari kažu 'misterije koje još nisu rešene'.
„Kad je bilo 2:0 u 15. minutu, rekoh daj da idemo kući.
„Imao sam jednog saigrača, rezervnog golmana, i pre utakmice, gledamo onaj stadion, kaže on meni, 'hajde da potpišemo 0:0 i da idemo kući, da ne igramo'.
„Rekoh, daj bre da igramo, vidi kakav stadion! Šta je bilo, kako je bilo, ali mi nekako pobedimo 3:2. Vidiš šta je fudbal.“
Na tom meču postigao je gol za izjednačenje.
„Osamnaest godina sam bio profesionalac i danas se niko ne seća kakav sam bio igrač, ali se svi sećaju gola koji sam dao tamo.“
Srbija
Posle pet godina u Erkulesu, 2000. je odlučio da završi karijeru, kojom je „prezadovoljan“.
Od tada je imao više od 15 trenerskih angažmana širom Španije, od Erkulesa i Fuenlabrade, do Las Palmasa i Granade.
„Šta ću gde ću, završim trenersku školu i tu u Erkulesu mi daju da budem trener.
„Kao ja nešto znam“, kaže uz osmeh.
„Promenio sam dosta klubova, i onda porodica ide za mnom, klinci, nove škole. Kad je sin imao 18 godina, on je rekao 'ja ne idem nigde više'.
„Onda sam u jednom trenutku morao da idem sam u te klubove, i to je isto teško.“
Posle mnogo godina u Španiji, smatra da je normalno što ga se u Srbiji malo ko seća.
„Da li bih voleo da se vratim kod nas? Možda se nekad desi, ali teško.
„Ljudi koji rade po klubovima i ne znaju ko sam, niti sam ja pokušavao nešto preko nekih menadžera.“
Iako mu je u glavi i dalje zamrznuta slika države koja odavno ne postoji, Višnjić primećuje da su se neke stvari promenile, a neke ipak ostale iste.
„Majdanpek ima jednu ulicu, ali pet kladionica. Pet! Zovu me telefonom, u 11 noću, da mi traže dojavu.
„'Šta znači dojava', rekoh? Da im kažem koji će rezultat sutra da bude.
„Ali otkud ja to znam? 'Pa kako ne znaš, ti si trener…' I kad razmislim o tim zaje***cijama, teško bi mi bilo da se vratim.“
I on se za 35 godina, promenio i prilagodio drugoj sredini.
„Bio mi je prijateljh ovde na nekoliko dana, kaže mi 'budalo jedna, pa ti ne znaš da pričaš'. I u pravu je! Vidiš da ne znam da pričam!
„Sa klincima mojim počnem na srpskom i završimo na španskom.
„Umrli su mi i otac i majka, i stariji brat, samo jedan brat mi je još ostao. S njim pričam telefonom, ali nije to to.“
Španija ga je odavno prihvatila, ali ni ta velika zemlja neke stvari ne može da mu pruži.
„Preko društvenih mreža gledam naše restorane... E za to bih se vratio sutra!
„Jede se ovde super, ali daj mi burek i jogurt. Pričam mojoj ženi, ona se smeje i kaže 'ti si budala', ali to mi treba.
„Na dva, tri dana da odem, na ćevape i burek.“
U nekim stvarima se Josip Višnjić ipak nije promenio.
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
- Od Partizanovih beba do džinova sa Old Traforda
- Odlazak fudbalskog šmekera - preminuo legendarni igrač Partizana Momčilo Moca Vukotić
- Dragan Mance: Srpski Džejms Din koji je živeo za golove
- Ko su novi fudbalski klinci Partizana
- „Najvažnija utakmica u istoriji kluba": Kako se u AEK-u sećaju meča protiv Partizana tokom bombardovanja
- Poginuo Miodrag Ješić, nekadašnji fudbaler i trener Partizana
