U sveže prekrečnom podrumu u selu južno od Kabula, desetak mladih žena trčkara okolo, mešajući kazane pune uzavrelih trešanja i šljiva i lepeći etikete na staklene tegle od džema.
Podvizi poput ovog retki su prostori u kojima žene i dalje mogu da steknu veštine i zaposlenje u Avganistanu pod vlašću talibana.
Radionicu vodi Nadžija, 47-godišnja avganistanska preduzetnica i majka devetoro dece koja se udala u 14. godini.
Da vlasti nisu zabranile prisustvo devojkama u srednjim školama i na univerzitetima, mnoge od žena u ovoj radionici, među njima i Naidžijine ćerke, učile bi za jednu drugačiju vrstu budućnosti.
Ali sada je čak i ovo suženo.
Prema skorašnjim pravilima, žene moraju da pitaju muškarce za dozvolu da iznose proizvode na pijacu, a samo muškarci smeju da sede za njihovim tezgama dok izlažu robu na trgovačkim sajmovima.
Talibani navode različite razloge za to, među njima tvrdnju da žene ne nose odgovarajući hidžab ili maramu.
„Svet mora da počne da razgovara sa talibanima na neki drugačiji način, pošto ovo prosto ne funkcioniše“, kaže Nadžija.
„Životi Avganistanki moraju da se promene zato što smo počele da gubimo nadu.“
Pet godina pošto je ovaj ultrakonzervativni pokret preuzeo kontrolu, ženama je zabranjen najveći deo javne sfere, a devojčicama je zabranjeno da idu u školu posle 12. godine.
Mnogi unutar Avganistana i izvan njega postavljaju isto goruće pitanje: koji je najbolji način za upuštanje u razgovor sa talibanima kako bi se postigle značajnije promene?
Pitanje je duboko polarizujuće.
Postoji raskol između mnogih grupa, po ogromnom nizu sučeljenih pitanja.
U njih spadaju i ženska prava, nepredvidivi talibanski edikti, međunarodne sankcije i smanjenje pomoći tokom pogoršavanja humanitarne krize.
Međunarodna reakcija podeljena je između zapadnih zemalja često usredsređenih na ljudska prava i drugih koje više zanimaju prilike za ulaganja.
A Zapad je i sam podeljen oko toga koji je najbolji odgovor.
Mnogi su sada počeli da prihvataju da šta god da rade, to ne funkcioniše.
Glad, ženska prava i privreda: Pet godina vladavine talibana
Uključiti, ne izolovati
Vrlo malo glasova traži apsolutnu izolaciju, ne kada Ujedinjene nacije upozoravaju da 22 miliona Avganistanaca – skoro polovina ukupnog stanovništva – zavisi od nekog oblika strane pomoći da bi preživeli.
Zemlju su zadesili brojni šokovi: stravična ekonomska kriza; razorne prirodne katastrofe; sukobi sa susednim Pakistanom i priliv milion Avganistanaca deportovanih iz obližnjih i dalekih zemalja na ovu osiromašenu teritoriju.
I to više ne može da se porekne – talibani su sada na vlasti.
U godinama otkako su njihovi borci nagrnuli u Kabul 15. avgusta 2021, poraslo im je samopouzdanje i konsolidovali su moć uprkos sporadičnim napadima naoružanih opozicionih grupa iz inostranstva, kao i boraca Islamske države.
Talibani ubiru porez i potpisuju ugovore za rudarstvo, energetiku i druge oblasti sa Pekingom, Moskvom, Abu Dabijem i Taškentom, zajedno sa drugim susedima.
Ali ih i dalje guše međunarodne sankcije povezane sa terorizmom i ljudskim pravima.
Rusija je jedina zemlja koja je formalno priznala njihovu vladavinu, a nije im dozvoljeno da zauzmu ono što doživljavaju kao mesto koja im pripada po pravu u Ujedinjenim nacijama u Njujorku.
Ali formalno diplomatsko priznanje više nije njihova glavna tačka interesovanja.
„Zapad gubi argument oko priznavanja“, kaže bivši viši zvaničnik UN-a koji je tražio da ostane anoniman zato što i dalje radi u Avganistanu.
On ukazuje na sve veći broj zemalja koje su pristale na de fakto priznavanje zaključivanjem sporazuma, akreditovanjem diplomata, otvaranjem ambasada i drugim.
„Nema sumnje da bi talibani voleli da budu priznati u UN, ali to više nije toliko moćna poluga u pregovorima kao što je bila u početku“, procenjuje on.
Iza velelepnih zaštitnih zidova Ministarstva spoljnih poslova u Kabulu, u prostranom kompleksu sa potkresanim travnjacima i veličanstvenim istorijskim građevinama, talibanske diplomate uporno dodaju imena i zastave sve većoj kolekciji avganistanskih ambasada širom sveta, koje su sada pod njihovom kontrolom, umesto poslednjih uporišta vlade koje su svrgli s vlasti.
Trenutno je ukupan zbir veći od 40.
„Moramo više da se zbližimo diplomatski umesto da razgovaramo sa distance ako želimo da ostvarimo napredak u našim odnosima“, kaže Zabihulah Mudžahid, glavni talibanski portparol.
Srećemo se u Kandaharu, u južnom Avganistanu, pravom sedištu moći.
Ovde talibanski neuhvatljivi emir, Hibatulah Akhundzada, postojano gradi političku i vojnu bazu i izdaje stotine edikata, od kojih su mnogi usredsređeni na izbacivanje žena i devojaka iz javnog života – što on opisuje kao islamsku obavezu da one budu zaštićene.
Ova petogodišnjica se naširoko doživljava kao prelomna točka.
„Nestabilan i potencijalno opasan ekvilibrijum“, opisao je situaciju iza zatvorenih vrata viši zvaničnik UN-a na skorašnjem međunarodnom skupu.
A opet je Avganistan pao daleko ispod svetskog radara.
Ratovi u Ukrajini i na Bliskom istoku privlače svu međunarodnu pažnju, a goruće pitanje za Evropu je kako da spreči bekstvo tolikog broja Avganistanaca ka njenim obalama.
To je zapanjujući obrt.
„Izuzetno je, imajući u vidu razmere zapadnih napora između 2001. i 2021. godine, koliko je ignorisan Avganistan danas“, ističe zapadni diplomata koji je nedavno služio kao izaslanik za ovu zemlju.
On je želeo da ostane anoniman zato što je još u diplomatskoj službi.
„Pravi diplomatski jaz predstavlja Amerika“, dodaje on, govoreći o odluci aktuelne američke administracije da eliminiše njihovu specijalnu izaslaničku poziciju i ukine mnoge agencije, među kojima i američku Agenciju za međunarodni razvoj (USAID), koja je nekada predvodila svetski pristup skoro svakom avganistanskom problemu.
Čak i u talibanskim redovima, naročito među onima koji su poznati po tome da se ne slažu sa nekim od najstrožih edikata koje je uveo emir, postoji nezadovoljstvo što svet deluje kao da nije spreman ili sposoban da izgradi jednu drugačiju vrstu odnosa.
„Mi želimo da budemo deo međunarodne zajednice“, ističe Mula Abdul Salam Zaef, osnivački član talibana koji sada vodi medresu za dečake i devojčice nadomak Kabula.
Za razliku od običnih škola, medrese primaju devojke svih uzrasta, a neke, naročito one privatne, drže više od verskih časova.
„Samo vršenje pritiska neće funkcionisati“, kaže nam on.
On ukazuje na dugi istorijat avganistanskog pružanja otpora stranim zavojevačima.
„Nismo se predali Rusima, niti Amerikancima, zašto bi se talibani predali sada?“
Otvoreni dijalog
Zvaničnici UN veruju da njihovo prisustvo u Avganistanu čini razliku, koliko god svedenu.
Oni ukazuju na napredak po pitanjima kao što su ophođenje prema zatvorenicima, njihove detaljne razgovore o surovoj primeni moralnog kodeksa poznatog kao Širenje vrline i sprečavanje greha, kao i napore za poboljšanje pristupa humanitarnoj pomoći.
„Angažovanje je sporo, napredak je postepen, a nazadovanja su česta“, glasi otrežnjujući sažetak UN-a o prethodnih pet godina sporadičnog dijaloga.
Ali on i dalje insistira na tome da dijalog mora da ostane na ovom kursu.
„Usporeni napredak je bolji nego da ga nema“, ističe Džordžet Ganjon, zamenica specijalnog predstavnika generalnog sekretara za Avganistan, koja je sada vršiteljka dužnosti šefa misije UN u Kabulu.
UN su kritikovane zato što nisu dovoljno pružile otpor talibanima, između ostalog za održavanje foruma kao što je takozvani Doha Proces, na kojem je talibanska delegacija putovala u katarsku prestonicu 2024. godine da bi razgovarala o širokom dijapazonu pitanja, pod uslovom da za stolom ne bude avganistanskih predstavnica.
Zvaničnici UN insistiraju da se razgovaralo o svim pitanjima, a da su naknadni sastanci uključivali i njihovo prisustvo.
Novi proces zvani Mozak pristupa pregovorima sa strukturiranijim formatom, po šest ključnih pitanja.
S jedne strane su ljudska prava koja obuhvataju i ženska prava, inkluzivno upravljanje i kontraterorizam.
S druge, tu su talibanski zahtevi – popuštanje sankcija, odmrzavanje sredstava i diplomatska zastupljenost.
„Poverenje i reciprocitet počinju da poprimaju oblik radi otvaranja vrata angažovanju po najtežim mogućim pitanjima“, kaže Ganjon, koju smo sreli unutar teško utvrđenog velelepnog kompleksa UN-a.
Ona ih naziva „malim koracima na dugom putu“.
Ona insistira da to mora da se uradi kroz kolektivne napore, ne samo kroz razgovore pojedinačnih vlada.
„Pritisak do sada nije funkcionisao, pretnje nisu funkcionisale; naša najbolja šansa je u doslednom i zajedničkom slanju poruka i akciji.“
Pogledajte video o Avganistankama koje muzikom prkose talibanskoj vladavini
Za neke skeptike, čak i unutar UN-a, vlada zabrinutost da pristup Mozaika takođe neće funkcionisati.
Ali samo držanje svetla upaljenim, sprečavanje odlaska u potpunu izolaciju i stalni rad na zaštiti ugroženih zajednica, naročito žena, doživljava se kao ključno.
Mirni razgovori
U prašnjavim prestonicama pokrajina i na farmerskim poljima, gde se međunarodne i avganistanske agencije za pomoć bore za načine rada na terenu, razgovori se nastavljaju svakodnevno.
Tamo se edikti koje donosi izolovani emir prevode u nešto što je poznato kao zaobilaznice.
Ove zaobilaznice znače da žene mogu da rade u nekim agencijskim sektorima od kuće ili u drugim prostorijama, ili na drugim spratovima, ili čak u drugim zgradama u odnosu na muškarce.
„Sve u Avganistanu je u odnosima i svakodnevno to može da pomogne da se stvari olakšaju“, kaže Kris Kinder, predsedavajući Avganejda, britanske dobrotvorne organizacije koja radi u Avganistanu već više od 40 godina.
On ističe da većina ovih razgovora o pristupu i implementaciji vodi iskusno avganistansko osoblje.
Moje vlastite posete pokrajinskim gradovima i mestima poslednjih godina potcrtale su kako neki lokalni talibanski zvaničnici pokušavaju da pronađu pragmatična rešenja.
Ali drugi ostaju duboko sumnjičavi prema bilo kakvoj inostranoj pomoći.
Lokalne dogovore je jedna druga dobrotvorna organizacija opisala kao „usmene i krhke“.
Kinder ne prihvata kritike da su agencije za pomoć morale da prave kompromise u načelima da bi njihovi projekti ostali u životu.
„Talibani imaju granice preko kojih ne prelaze, a mi, i naši donatori, imamo naše. Razgovaramo o pristupima da bi obe strane razumele koja su im osnovna stanovišta.“
I po ovom pitanju mnogi zvaničnici agencija za pomoć pozivaju na ujedinjeniji pristup.
Agresivniji razgovori
„Moramo da nastavimo da razgovaramo, ali sada moramo da počnemo da postavljamo uslove“, smatra proizvođačica džema Nadžija.
Taj stav zastupaju i aktivistkinje u dijaspori i grupe za zaštitu ljudskih prava koje kažu da je dijalog do sada bio jednosmerna ulica, sa talibanima koji ne nude nikakve značajne promene u zamenu za to.
Oni insistiraju da razgovori ne idu dalje od pitanja pomoći sve dok ne moraju da odu.
Skorašnja tačka razdora bila je odluka zvaničnika EU iz juna da prime delegaciju talibanskog Ministarstva spoljnih poslova u Briselu prvi put otkako su se talibani vratili na vlast.
Predstavnici 15 zemalja članica prisustvovali su ovom jednodnevnom sastanku da bi razgovarali o procesima za slanje nazad avganistanskih državljana koji nemaju zakonsko pravo da ostanu u EU.
EU ih je nazvala razgovorima na „tehničkom nivou“.
Talibani su ih doživeli drugačije.
Portparol je opisao agendu kao razgovor o mogućem konzularnom prisustvu u Evropi i „potrebom za merama izgradnje poverenja“.
„Diplomatska zajednica je savršeno svesna da već postoje kanali kroz koje o ovim tehničkim pitanjima može da se razgovara sa talibanima“, kaže Rina Amiri, bivša američka diplomatkinja rođena u Avganistanu koja je služila kao specijalna američka izaslanica za Avganistanske žene, devojke i ljudska prava od 2022. do 2025. godine.
I ona je imala problema da se izbori sa uslovima pod kojima bi se sastala sa talibanima.
„Susret u Briselu je očigledno bio politička, a ne logistička odluka“, kaže ona.
Kritičari to zovu „prikrivenom normalizacijom“.
Hoće li funkcionisati?
„Posle ovih poslednjih pet godina koja sam provela u Avganistanu, čime imam da se pohvalim?", pita se avganistanska aktivistkinja Mahbuba Seradž, koja vodi sklonište, kad smo je posetili u Kabulu.
Kad su talibani preuzeli vlast 2021. godine, Seradž je dospela u vesti kad je najavila da će ostati u svojoj zemlji da bi se borila za prava žena.
Seradž (78) sada kaže da se sprema da ode.
Njeno poslednje sklonište, koje je nudilo životno utočište za više od 30 Avganistanki koje su bežale od porodičnog nasilja, zatvoreno je u decembru.
Njeni ponovljeni apeli talibanskim liderima da ponovo otvore učionice za žene i devojke su ignorisani.
„Ovi mali prozori koje vidi svet, mali otvori tu i tamo kao što su tajne škole za devojke, samo treba da obmanu svakoga“, kaže ona vidno rastužena.
Ali Seradž poziva međunarodnu zajednicu da nastavi da razgovara.
„Oni moraju da razgovaraju, ali i moraju da osiguraju da kad sednu da razgovaraju, to nije samo mnogo ljudi koji pričaju u prazno.“
Drugi tvrde isto to.
„Samo sposobnija diplomatija kroz tiho i poverljivo angažovanje može da dovede do promene“, kaže bivši avganistanski zvaničnik koji je učestvovao u tajnim pregovorima sa talibanskim zvaničnicima.
On se nada da će ko god bude izabran za novog generalnog sekretara UN-a i preuzme dužnost početkom sledeće godine da nastupiti efikasnije.
Ali, na kraju, nije međunarodna zajednica ta koja se nalazi za volanom bilo kakve promene.
„Ne mislim da je odgovor u svetu koji će pronaći pravi jezik za razgovor sa talibanima“, kaže zapadni analitičar koji odavno radi u Avganistanu i kao i drugi sagovornici u ovom članku želi da ostane anoniman.
„Pet godina kasnije, veoma je jasno da prava promena može da dođe samo iznutra.“
Neki viši talibanski zvaničnici su se povremeno oglašavali o emirovim najstrožim nalozima, pogotovo po pitanju zatvaranja škola za devojke, a bilo je i retkih slučajeva kad su neki od njih uspevali da ponište neke njegove odluke.
Jedan takav slučaj bilo je prošlogodišnje gašenje interneta u čitavoj zemlji koje je paralisalo svakodnevni život i kasnije bilo ukinuto.
Emirovi edikti se smatraju apsolutnim.
Pokret je pokazao da iznad svega ceni jedinstvo i moć.
Čak i molbe islamskih učenjaka i zvaničnika islamskih zemalja iz čitavog sveta nisu uspele da promene gvozdenu volju emira i njegovih poslušnika, naročito po pitanju najosetljivije teme obrazovanja.
Pet godina kasnije, nema prostih niti brzih rešenja.
U Nadžijinoj radionici za pravljenje džema, sto prepun njenim uramljenim sertifikatima za obuku – od lokalnih avganistanskih instituta do sada ugašenog USAID-a – potvrđuje njene napore da postane veći i bolji preduzetnik uprkos sve strožim ograničenjima.
Iz godine u godinu, jedno novo društvo počinje da poprima oblik.
Ali mnogi Avganistanci nastavljaju da se bore i mole za drugačiju budućnost – i nadu da ih svet neće zaboraviti.
BBC na srpskom je od sada i na TikToku, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
- Prodavanje dece za parče hleba: Očevi u Avganistanu prinuđeni da donose nemoguće odluke
- Talibani zabranjuju udžbenike koje su napisale žene
- Šta se desilo ženama koje su se pobunile protiv talibana
- Rampa talibana avganistanskim devojkama: Zabranili im studiranje u inostranstvu
