Ovaj tekst je prvi put objavljen 2019. godine
Prikriven odlukama vlasti Sovjetskog Saveza u to vreme, pravi broj smrtnih slučajeva i bolesti izazvanih nuklearnom nesrećom u Černobilju postao je jasan tek posle više decenija.
Proleće je uvek bilo najprometnije doba godine za žene koje su radile u fabrici za preradu vune u Černigovu, na severu Ukrajine.
Više od 21.000 tona vune prošlo je kroz fabriku sa farmi širom zemlje tokom godišnjeg perioda šišanja ovaca. April i maj 1986. godine nisu bili izuzetak.
Radnice su radile u smenama od 12 sati dok su ručno sortirale gomile sirovog runa pre nego što je oprana i balirana.
Ali onda su žene počele da se razboljevaju.
Neke su patile od krvarenja iz nosa, druge su se žalile na vrtoglavicu i mučninu.
Kada su vlasti pozvane da istraže, otkrile su nivoe zračenja u fabrici do 180mSv/h.
Svako ko je izložen ovim nivoima bi za manje od minuta premašio ukupnu godišnju dozu koja se danas smatra bezbednom u mnogim delovima sveta.
Osamdeset kilometara dalje nalazila se nuklearna elektrana Černobilj.
Dana 26. aprila 1986. godine, reaktor broj četiri u elektrani pretrpeo je katastrofalnu eksploziju koja je otkrila jezgro i izbacila oblake radioaktivnog materijala u okolno područje dok je požar nekontrolisano goreo.
Ali, smatralo se da je Černigov daleko izvan zone isključenja koja je brzo stvorena oko pogođene elektrane, a očitavanja na drugim mestima u gradu pokazala su relativno nizak nivo radijacije.
„Područje je bilo žuto na mapama zračenja, što znači da grad nije bio jako pogođen“, kaže Kejt Braun, istoričarka nauke na Masačusetskom tehnološkom institutu (MIT).
„Ipak, u ovoj fabrici je bilo 298 žena koje su dobile status likvidatora, što je obično bilo rezervisano za one koje su dokumentovale izloženost tokom prvih dana sanacije posle nesreće.“
Braun je otkrila priču o vunarskim radnicama iz Černigova kao deo istraživanja o uticaju katastrofe u Černobilju.
Njena odlučnost da otkrije pravu cenu katastrofe odvela ju je u mnoge delove Ukrajine, Belorusije i Rusije, kako bi intervjuisala preživele, pretraživala zvanične arhive i stare bolničke izveštaje.
- Da li nuklearna energija hvata novi zalet
- Radioaktivni otpad na Balkanu: Od Vinče i Krškog do Trgovske gore
- Nuklearna elektrana u Srbiji: Koliko je atomska budućnost daleko
Prema zvaničnom, međunarodno priznatom broju žrtava, samo 31 čovek je umro od direktnih posledica kastastrofe u Černobilju.
Ujedinjene nacije procenjuju da se samo 50 smrtnih slučajeva može direktno pripisati katastrofi.
Godine 2005, predviđeno je da bi dodatnih 4.000 ljudi na kraju moglo umreti kao posledica izloženosti zračenju.
Međutim, istraživanje Braun sugeriše da je senka Černobilja mnogo veća nego što se mislilo.
„Kada sam posetila fabriku vune u Černigovu, upoznala sam neke od žena koje su tada radile“, kaže ona.
„Tamo je još uvek bilo samo 10 tih žena. Rekle su mi da su skupljale bale vune i sortirale ih na stolovima.
„U maju 1986, fabrika je dobijala vunu sa očitavanjima zračenja do 30 Sv/h. Bale vune koje su žene nosile bile su kao grljenje rendgen aparata dok je bio stalno uključen.“
Hiljade životinja je poklano u oblasti oko Černobilja tokom evakuacije.
Braun veruje da je vuna nekih od ovih životinja izgleda pronašla put do fabrike u Černigovu zajedno sa drugom kontaminiranom vunom sa farmi obavijenih oblacima radioaktivnog materijala u severnoj Ukrajini.
Kada je Braun razgovarala sa 10 „likvidatora“ u fabrici vune, njihove priče su dale sumornu sliku onoga što se, izgleda, dešavalo širom regiona, dok su ljudi koji nisu imali nikakve veze sa sanacijom katastrofe bili izloženi radioaktivnom materijalu.
„Pokazivali su na različite delove tela koji su ostarili više od drugih i sa kojima su imali zdravstvenih problema“, kaže Braun.
„Znali su sve o tome koji su se radioaktivni izotopi naselili u njihovim organima.“
Preostalih 288 žena, rečeno joj je, ili su umrle ili su primale penzije zbog lošeg zdravlja.
U nedeljama i mesecima posle katastrofe u Černobilju, stotine hiljada vatrogasaca, inženjera, vojnika, policajaca, rudara, čistača i medicinskog osoblja poslato je u područje neposredno oko uništene elektrane u nastojanju da kontrolišu požar i topljenje jezgra i spreče dalje širenje radioaktivnog materijala u životnu sredinu.
Ovi ljudi - koji su postali poznati kao „likvidatori“ zbog zvanične sovjetske definicije „učesnika u likvidaciji posledica nesreće u nuklearnoj elektrani u Černobilju“ - dobili su poseban status koji je značio da će primati beneficije kao što su dodatna zdravstvena zaštita i isplate.
Zvanični registri pokazuju da je 600.000 ljudi dobilo status likvidatora.
Međutim, kontroverzni izveštaj koji su objavili članovi Ruske akademije nauka ukazuje da je u timovima za sanaciju Černobilja moglo da bude čak 830.000 ljudi.
Procenili su da je između 112.000 i 125.000 njih – oko 15 odsto – umrlo do 2005. Međutim, mnoge brojke u izveštaju osporili su naučnici na Zapadu, koji su dovodili u pitanje njihovu naučnu validnost.
Ukrajinske vlasti su, međutim, vodile registar svojih građana pogođenih nesrećom u Černobilju.
U 2015. u bazi podataka bilo je 318.988 ukrajinskih radnika na sanaciji, iako je, izveštaju Nacionalnog istraživačkog centra za radiološku medicinu u Ukrajini, 651.453 radnika pregledano na izloženost zračenju između 2003. i 2007.
U sličnom registru u Belorusiji zabeležena su 99.693 radnika na sanaciji, dok je drugi registar uključivao 157.086 ruskih likvidatora.
- Nuklearne katastrofe: Od Černobilja i Vinče do Fukušime
- Kraj eksperimenta u Černobilju
- Kako je Kuba lečila decu pogođenu černobiljskom katastrofom
U Ukrajini je stopa smrtnosti među ovim hrabrim pojedincima naglo porasla, sa 3,5 na 17,5 smrtnih slučajeva na 1.000 ljudi između 1988. i 2012. godine.
Invaliditet među likvidatorima je takođe naglo porastao. Godine 1988, oko 68 odsto njih je smatrano zdravim, dok je 26 godina kasnije samo 5,5 odsto još uvek bilo zdravo.
Većina - 63 odsto - je prijavljeno da pati od kardiovaskularnih i cirkulatornih bolesti, dok je 13 odsto imalo problema sa nervnim sistemom.
U Belorusiji je do 2008. registrovano 40.049 likvidatora sa rakom, zajedno sa dodatnih 2.833 iz Rusije.
Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA), međutim, kaže da zdravstvene studije likvidatora „nisu pokazale nikakvu direktnu korelaciju između njihove izloženosti zračenju“ i raka ili drugih bolesti.
Još jedna grupa koja je podnela najveći teret izloženosti zračenju u satima i danima posle eksplozije bili su oni koji su žitelji obližnjeg gradu Pripjata i okoline.
Prošao je dan i po pre nego što je evakuacija počela. Evakusano je 49.614 ljudi.
Kasnije je dodatnih 41.986 ljudi evakuisano iz 80 naselja u zoni od 30 km oko elektrane, ali se na kraju smatra da je oko 200.000 ljudi preseljeno kao posledica nesreće.
Neki od onih koji su živeli najbliže elektrani primili su unutrašnje doze zračenja u štitnim žlezdama do 3,9 Gy - otprilike 37.000 puta veće od doze na rendgenskom snimku grudnog koša - posle udisanja radioaktivnog materijala i konzumiranja kontaminirane hrane.
Lekari koji su proučavali evakuisane izveštavaju da je mortalitet među evakuisanima postepeno rastao, dostigavši vrhunac u periodu 2008–2012. sa 18 smrtnih slučajeva na 1.000 ljudi.
Ali ovo i dalje predstavlja mali deo ljudi pogođenih katastrofom u Černobilju.
Braun je pronašla dokaze skrivene u bolničkim zapisima iz vremena nesreće koji pokazuju koliko su problemi bili rasprostranjeni.
„Bolnice širom regiona, pa čak i u Moskvi, bile su prepljavljeni ljudima sa akutnim simptomima“, kaže ona.
„Izveštaji koje imam ukazuju na to da je najmanje 40.000 ljudi hospitalizovano tokom leta nakon nesreće, od kojih su mnogi bili žene i deca.“
Veruje se da je politički pritisak doveo do toga da sovjetske vlasti, koje nisu želele da izgube obraz na međunarodnoj sceni, potisnu pravu sliku problema.
Ali posle raspada SSSR-a i kako ljudi koji žive u područjima izloženim zračenju počinju da pokazuju širok spektar zdravstvenih problema, pojavljuje se daleko jasnija slika o žrtvama koje je katastrofa prouzrokovala.
Viktor Suško, zamenik generalnog direktora Nacionalnog istraživačkog centra za radiološku medicinu (NICRM) u Kijevu, u Ukrajini, opisao je incident u Černobilju kao „najveću antropogenu katastrofu u istoriji čovečanstva“.
NICRM je procenio da je oko pet miliona stanovnika bivšeg SSSR-a, među kojima i tri miliona u Ukrajini, patilo od posledica Černobilja, dok je u Belorusiji oko 800.000 ljudi registrovano kao pogođeno zračenjem posle katastrofe.
Ukrajinska vlada decenijama kasnije isplaćuje naknade za 36.525 žena koje se smatraju udovicama muškaraca koji su patili od posledica nesreće u Černobilju.
Od januara 2018. godine, 1,8 miliona ljudi u Ukrajini, među kojima i 377.589 dece, imalo je status žrtve katastrofe, prema Sušku i njegovim kolegama.
Brzo je porastao broj ljudi sa invaliditetom među ovom kategorijom stanovništva, sa 40.106 u 1995. na 107.115 u 2018. godini.
Zanimljivo je da Suško i njegov tim tvrde da je broj žrtava Černobilja u Ukrajini smanjen za 657.988 od 2007. godine - što je pad od 26 odsto.
Iako ne objašnjavaju zašto, verovatno je to delimično posledica migracija, jer su žrtve napustile zemlju, reklasifikacije statusa žrtve i, neizbežno, smrtnih slučajeva.
Stope smrtnosti u područjima kontaminiranim radijacijom progresivno rastu više nego u ostatku Ukrajine.
Dostigle su vrhunac 2007. godine kada je više od 26 ljudi na svakih 1.000 umrlo, u poređenju sa nacionalnim prosekom od 16 na 1.000.
Ukupno oko 150.000 kvadratnih kilometara Belorusije, Rusije i Ukrajine smatra se kontaminiranim, a zona isključenja od 4.000 kvadratnih kilometara - područje više nego dvostruko veće od Londona - praktično je nenaseljeno.
Ali radioaktivne padavine, nošene vetrovima, rasute su po većem delu severne hemisfere.
U roku od dva dana od eksplozije, u Švedskoj su zabeleženi visoki nivoi zračenja, dok je kontaminacija biljaka i travnjaka u Britaniji dovela do strogih ograničenja prodaje jagnjetine i drugih proizvoda od ovce godinama posle.
U područjima Zapadne Evrope pogođenim černobiljskim radioaktivnim padom, takođe postoje indikacije da su stope neoplazmi – abnormalnih rasta tkiva koja obuhvataju i rak – bile veće nego u područjima koja su izbegla kontaminaciju.
Ali Braun veruje da su neki od poteza za suzbijanje posledica katastrofe takođe doveli do širenja kontaminacije.
U arhivi u Moskvi pronašla je zapise koji ukazuju na to da su meso, mleko i drugi proizvodi od kontaminiranih biljaka i životinja poslati širom zemlje.
„Osmislili su priručnike za industriju mesa, vune i mleka kako bi klasifikovali proizvode kao visoke, srednje i niske u pogledu zračenja“, kaže ona. „Meso sa visokim nivoima, na primer, gurnuto je u zamrzivač kako bi mogli da sačekaju dok ne padne.
„Meso srednjeg i niskog nivoa trebalo je da se pomeša sa čistim mesom i pretvori u kobasice. Označeno je kao normalno i poslato je širom zemlje, iako im je rečeno da ga ne šalju u Moskvu.“
Braun, koja je napisala knjigu o nalazima - „Priručnik za preživljavanje: Černobiljski vodič za budućnost“, takođe je otkrila slične priče o borovnicama koje su bile iznad prihvaćene granice zračenja, a pomešane su sa čistijim bobicama kako bi cela serija potpala ispod granice propisane zakonom.
To je značilo da su se ljudi van Ukrajine „budili uz doručak od černobiljskih borovnica“, a da toga nisu ni svesni, kaže ona.
Međutim, utvrđivanje veza između izloženosti zračenju i dugoročnih zdravstvenih posledica je težak zadatak.
Mogu da prođu godine, čak i decenijama pre nego što se rak pojavi, a pripisivanje određenom uzroku je teško.
Jedna nedavna studija, međutim, identifikovala je probleme u genomima dece koja su bila izložena tokom katastrofe ili su njihovih roditelji bili pogođeni radijacijom.
Utvrđeno je povećanje nivoa oštećenja i nestabilnosti u njihovim genomima.
„Nestabilnost genoma predstavlja značajan rizik od raka“, kaže Aleksandra Fučić, genotoksikolog u Institutu za medicinska istraživanja i medicinu rada u Zagrebu, Hrvatska.
Ona je ćerka Ukrajinke i sarađivala je sa ruskim naučnicima na proučavanju efekata černobiljskog zračenja na decu iz regiona.
„U slučajevima Černobilja, vreme nije lekovito. Vreme je inkubacioni period za razvoj raka.“
- Šta su činjenice, a šta fikcija u seriji Černobilj
- Istorijske fotografije Černobilja - prvi sati posle nesreće
- Černobilj kroz objektiv srpskog turiste
Druge studije su pronašle veće stope mutacija u nekodirajućim regionima genoma kod dece rođene u Mogiljevu, u Belorusiji - gde je pala većina radioaktivnog oblaka iz Černobilja - posle katastrofe.
Ali druga velika studija objavljena 2021., pred 35. godišnjicu katastrofe, nije pronašla dokaze o dodatnom oštećenju DNK kod dece roditelja koji su bili izloženi zračenju tokom operacije čišćenja posle nesreće.
Studija je pregledala genome 130 dece začete i rođene između 1987. i 2002. godine i nije pronašla povećanje stope mutacija povezanih sa učešćem njihovih roditelja kao likvidatora u poređenju sa studijama u opštem stanovništvu.
Istraživači napominju da su likvidatori generalno doživeli niže doze zračenja tokom dužeg vremenskog perioda.
Fučić, međutim, kaže da je bilo i drugih uticaja katastrofe.
Stope samoubistava među ljudima koji su učestvovali u čišćenju u Černobilju su veće nego u opštem stanovništvy.
Studije su takođe otkrile da su ljudi koji su prijavili da žive u zonama pogođenim katastrofom u Černobilju u Ukrajini imali veće stope problema sa alkoholom i lošiji nivo mentalnog zdravlja.
Gotovo je nemoguće proceniti tačan broj smrtnih slučajeva širom sveta koji bi mogli biti posledica katastrofe u Černobilju. Ali uprkos sumornoj slici koju prikazuju mnoga istraživanja, postoje i neke priče koje su budile nade.
Tri inženjera koja su se dobrovoljno javila da isuše milione galona vode iz rezervoara ispod zapaljenog reaktora u danima neposredno nakon eksplozije, gazila su kroz visoko radioaktivnu vodu i ostatke kako bi došla do ispuštajućih ventila.
Njihova herojska dela su jedan od najdramatičnijih trenutaka u dramatizaciji katastrofe u seriji emitovanoj na platformi HBO.
Sva trojica preživela su ovaj težak zadatak uprkos minimalnoj zaštiti od zračenja tokom svoje misije.
* Ovaj članak je ažuriran 26. aprila 2021. godine kako bi se dodala nova studija u časopisu „Science“ koja nije pronašla dokaze o dodatnim mutacijama u genomima dece začete od roditelja koji su učestvovali u operaciji čišćenja u Černobilju.
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
- Votka od vode iz zabranjene zone Černobilja
- Titova atomska bomba: politička želja protiv nauke
- „Pokažite poštovanje prema žrtvama Černobilja"
