HOLIVUDSKU DIVU roditelji su ostavili, muškarci varali, A TEŠKA BOLEST SINA potpuno ju je slomila: Onaj kog je najviše volela PONIZIO JE PRED CELIM SVETOM

Glumica Ana Manjani rođena je 7. marta 1908. godine u Rimu, a već je njeno detinjstvo nagoveštavalo život pun izazova. Nikada nije saznala ko joj je otac, a majka ju je napustila dok je bila mala, tako da je odrasla sa bakom i tetkama. Upravo ju je baka usmerila ka muzici za koju je još kao mala pokazivala talenat. Kratko je pohađala školu kod francuskih časnih sestara, a zatim odlučila da pronađe majku.

Ana je imala svega 11 godina kad je pokušala da pronađe majku, ali je tom prilikom doživela veliko razočaranje. Naime, njena majka je već bila zaokupljena novom porodicom i nije obraćala pažnju na svoju prvu ćerku.

Prva Italijanka koja je dobila Oskara

Ana se vratila u Rim kod bake, gde je ubrzo upisala glumu kod Eleonore Duse, u okviru Akademije Santa Cecilia. Jedan od njenih profesora bio je poznati novinar i pozorišni kritičar Silvio D’Amiko, koji je odmah prepoznao njen urođeni talenat.

"Došla mi je jedna devojka, crna, sitna, izražajnih očiju. Ne glumi, već živi tekstove koje izgovara: već je glumica, u školi neće naučiti mnogo više od onoga što prirodno nosi u sebi", govorio je D'Amiko.

U rodnoj Italiji brzo je stekla popularnost u filmovima "Cavalleria", "Teresa Venerdi", "Bellissima", "La carozza d'oro", a onda je stigla ponuda iz Holivuda. Tamo je debitovala filmom "The Rose Tattoo" iz 1955, za koji je engleski naučila za 10 dana na brodu tokom putovanja. Nagrade je nikad nisu zanimale, te je tek po pozivu jednog novinara za komentar, saznala da je dobila Oskara za ovu ulogu. Time je postala i prva Italijanka koja je dobila prestižnu nagradu. Sa njom u konkurenciji bile su i Suzan Hejvard, Ketrin Hepbern, Dženifer Džouns i Elenor Parker, ali je ona sve ove Amerikanke nadmašila.

Usledili su uspesi i sa drugim holivudskim filmovima, poput "Wild Is the Wind" iz 1957. i "The Secret of Santa Vittoria" iz 1969. godine.

"Ne znam da li sam glumica, velika glumica ili velika umetnica. Ne znam da li sam sposobna za glumu. U sebi imam mnogo likova, mnogo žena, dve hiljade žena – samo imam potrebu da ih sretnem. Trebalo je da se rodim kao seljanka u okolini Rima, da rodim trinaestoro dece i da me muž išamara čim otvorim usta da nešto kažem. Tako nešto bi bilo u skladu sa mojom prirodom. Tako sam trebala da uradim, a ja sam počela da glumim, postala sam Ana Manjani i zauvek ostala nesrećna", priznala je u jednom intervjuu.

Turbulentan ljubavni život

Anina prva velika ljubav bio je njen prvi suprug Gofredo Aleksandrini, za kojeg se udala davne 1935. godine. Njihova ljubav bila je strastvena, burna, sa mnogo ljubomornih scena, te je bilo očekivano i da neće opstati. Jednom prilikom je govorila o tom raskidu, kao i svojim neuspešnim vezama.

"Činjenica je da žene kao što sam ja privlače samo muškarci čiji je karakter jači od njihovog, a ja još nisam naišla na takvog muškarca. Uvek sam nalazila lepuškaste muškarce, zbog njih i plakala, a jedini kojem sam privržena zauvek ostaje moj muž Gofredo. Ni sa njim nisu tekli med i mleko, udala sam se mlada i u braku bila prevarena mnogo puta", priznala je Ana Manjani.

Usledilo je još jedno veliko razočaranje, kad ju je povredio Roberto Roselini. Ostavio je Anu kad se zaljubio u njenu švedsku koleginicu Ingrid Bergman i sa njom započeo uspešnu saradnju. Dodatni udarac Manjanijevoj bio je Roselinijev potez da ulogu u filmu "Stromboli: Božija zemlja", koja je prvobitno bila namenjena Ani, ponudi Ingrid.

Tokom Drugog svetskog rata Ana je započela vezu sa glumcem Masimom Seratom i sa njim dobila sina Luku. Majčinstvo joj je donelo ono čemu je celog života težila i bezuspešno tražila - bezuslovnu ljubav.

Potpuno se posvetila odgajanju sina i karijeru stavila u drugi plan, ali ni na ovom polju život nije bio blag prema njoj. Naime, Luka je sa samo tri godine oboleo od dečije paralize, zbog čega je Ana često sa njim posećivala bolnice, najčešće u Švajcarskoj.

Svakako, roditeljstvo u 33. godini potpuno je promenilo njen život, a mnogi su isticali da se glumica drastično promenila. Između ostalog, odbila je i ulogu u De Sikinom filmu "La ciociara", za koji je Sofija Loren dobila Oskara.

U šezdesetim je obolela od raka pankreasa i 1973. godine smeštena je u bolnicu Mater Dei u Rimu, gde je ubrzo preminula. Poslednje trenutke provela je okružena sinom Lukom i Robertom Roselinijem, koji je čak želeo da bude sahranjena u njegovoj porodičnoj grobnici, piše Nova.

Njena sahrana je bila svečana, uz tužnu povorku koja je pratila kovčeg i aplaudirala italijanskoj zvezdi. Među njima su bili i Bet Dejvis, Orson Vels, Alberto Moravija, Đulijeta Masina... Sahranjena je u malom italijanskom mestu Latina, u pokrajini Lacio, nedaleko od vile u kojoj je živela.

Pogledajte BONUS VIDEO: