Ljubav koja je pobedila ROBIJU I PROGONSTVO - Kako je Ljilja postala stub života Borislava Pekića: "Bila sam spremna da ga izdržavam ceo život, mislila sam da ga niko neće štampati"

Borislav i Ljiljana Pekić poznavali su se još iz ranih beogradskih dana. Borislav je bio dve godine stariji i privlačio je pažnju devojaka. Kako je Ljiljana ranije svedočila, u to vreme još nije imao svoju prepoznatljivu bradu i naočare, ali je bio izuzetno visok i markantan, pa ga je bilo nemoguće ne primetiti. Ona je pohađala VII žensku, a on III mušku gimnaziju, pa su se često sretali na beogradskoj štrafti u Knez Mihailovoj ulici.

U početku je njihov odnos bio isključivo intenzivno prijateljstvo. Gotovo svakodnevno odlazili su u kafanu "Trandafilović", koja im je, prema Ljiljaninim rečima, bila druga kuća. Kako je pričala, pošto nikada nisu imali mnogo novca, sedeli bi do duboko u noć i zajedno plaćali ono malo pića koje bi naručili. Vreme su provodili u dugim šetnjama i na Adi Ciganliji. Borislav ju je osvojio već pri prvom susretu svojom intelektualnom dubinom, lucidnošću, idejama i dobrotom.

Brak sa bivšim političkim zatvorenikom

Odluku da se uda za Pekića Ljiljana je smatrala najznačajnijim trenutkom u svom životu. Venčali su se 1958. godine u Svetosavskoj crkvi. Pošto je Borislav proveo godine na robiji kao član Saveza demokratske omladine Jugoslavije, njegova biografija bila je obeležena žigom političkog osuđenika. Ljiljana je bila potpuno svesna u šta se upušta. Kako je naglasila u sećanjima za domaće medije, završila je Arhitektonski fakultet jer je bila ubeđena da zbog Borislavove političke prošlosti niko nikada neće hteti da ga štampa. Bila je spremna da ceo život izdržava porodicu od svoje arhitektonske plate.

Živeli su skromno sa njegovim roditeljima u Malajničkoj ulici. Već sledeće, 1959. godine, rođena je njihova ćerka Aleksandra, što je Ljiljana označila kao drugi najvažniji trenutak u svom životu. Sreća ih je pogledala ubrzo nakon venčanja, kada je raspisan konkurs "Lovćen filma". Borislav Pekić je poslao pet sinopsisa, osvojio prve nagrade i zaposlio se kao dramaturg, što im je donelo bezbrižniji period života i materijalnu sigurnost

Arhitekta kao prvi čitalac i "istraživač"

Ljiljana Pekić nije bila samo pasivni posmatrač piščevog genija, već i njegov najbliži saradnik. Borislav je imao običaj da joj čita sve što bi upravo napisao. Tokom rada na kultnom romanu Hodočašće Arsenija Njegovana, Ljiljana je iskoristila svoje arhitektonsko znanje. Nabavljala mu je stručne publikacije o starom Beogradu, a zatim su zajedno, korak po korak, prepešačili celu rutu kojom se kreće glavni junak Arsenije – od Kosančićevog venca do Novog Beograda. Ljiljana je hodala pored njega i usput zapisivala svako piščevo zapažanje kako bi roman bio istorijski i prostorno autentičan, o čemu svedoči zapis na portalu Pismenica.

Odlazak u London: Žrtva zbog vere u suprugovu misiju

Nakon ulaska sovjetskih trupa u Čehoslovačku 1968. godine, Ljiljana se uplašila za Borislava jer je neprestano potpisivao disidentske peticije. Odlučili su da emigriraju u London, gde je Ljiljana 1970. godine dobila radnu dozvolu. Međutim, samo dve nedelje pred put jugoslovenske vlasti su Borislavu oduzele pasoš. Ljiljana je morala da ode sama. Ćerka im se pridružila posle tri meseca, dok je Borislav proveo mučnih godinu dana u Beogradu, bez porodice, pre nego što je konačno dobio dozvolu da im se pridruži. Iz tog teškog perioda razdvojenosti nastala je njihova čuvena Korespondencija.

U Londonu je Ljiljana radila kao arhitekta i finansijski izdržavala porodicu. Sam Borislav Pekić je u jednom intervjuu, sa dubokom zahvalnošću, priznao da je u London otišao delom i zato što je njegova supruga tamo mogla da zarađuje za oboje:

"...i na to pristala, verujući u neku moju misiju, što mi i dan-danas deluje neverovatno..."

Svakog dana oko podneva, tokom Ljiljanine pauze za ručak, Borislav bi je zvao telefonom iz njihove kuće u Londonu. Pričao joj je o zapletima u knjigama koje je pisao i poteškoćama na koje je nailazio. Upravo kroz te razgovore sa njom uspevao je da razreši stvaralačke blokade i nastavi pisanje.

Misija koja traje i posle smrti

Kada je Borislav Pekić preminuo 1992. godine, Ljiljanin život nije se odvojio od njegove misije. Godinu dana kasnije osnovala je Fond "Borislav Pekić" i u potpunosti se posvetila digitalizaciji, dešifrovanju i objavljivanju njegove ogromne zaostavštine. Satima je preslušavala njegove magnetofonske trake, prenosila tekstove i sređivala hiljade stranica beležaka. Kako je i sama priznala za Blic, upravo joj je sređivanje rukopisa spaslo život i dalo smisao nakon odlaska voljenog čoveka. Ljiljana je do poslednjeg dana živela u ulici koja danas nosi ime Borislava Pekića.