"ZATRUDNELA sam sa muškarcem kojeg NISAM DOBRO POZNAVALA, kad sam mu PRIZNALA SVOJU PROŠLOST krenula je JEZIVA TORTURA"

Između redova priče mlade trudnice stoje strah, zbunjenost i nada koja uporno odbija da nestane - nada da će se stvari promeniti, da će od bola nastati porodica, da će ljubav pobediti sve ono što na ljubav ne liči, da će porodično nasilje prestati. Ovo nije samo priča o jednoj vezi. Ovo je priča koja podseća da nijedna osoba ne zaslužuje da živi u strahu, niti da ljubav dokazuje trpljenjem. Korisnica foruma Ana.rs koja se potpisuje kao Lovely223 bila je iskrena do srži.

"Zatrudnela sam sa muškarcem kojeg nisam dobro poznavala"

"Želim da podelim svoju priču i olakšam dušu. Ako neko ima neki savet ili lepu reč, volela bih da čujem bez osuđivanja, teško mi je.

Zatrudnela sam sa osobom koju nisam dovoljno poznavala. Bila sam glupa i mislila da to ima perspektivu, mnogo mi se sviđao, bilo je to impulsivno. I on je u tom trenutku želeo neki novi početak, da se uozbilji itd. Ja sam bila druga godina fakulteta, on dve godine stariji. Tu smo imali razliku u mišljenjima – on misli da je iskrenost najvažnija i da treba da budemo potpuno transparentni jedno pred drugim i da kažemo sve što je bilo. Ja sam smatrala da neke stvari mogu da se prećute. Tu sam mu rekla 95% svoje prošlosti. On je čeprkao i saznao nešto, pa sam mu priznala ostatak. Ta prošlost nije idealna, ali u poređenju sa mnogima, a pogotovo sa njegovom, nije toliko strašna. On smatra da je muško, pa je u redu sve što je radio. Broj osoba sa kojima sam spavala je šest puta manji od njegovog. Na veče nisam nikad spavala, osim na moru. Samo u dugim vezama. Nevinost sam izgubila rano i to nisam mogla da mu priznam, nisam ni sebi oprostila i žao mi je što nisam znala bolje.

Onda kreće tortura. Sumnja da li sam sve rekla, ispitivanje bivših, ispitivanje mene. Kreće da pije povremeno i da koristi kokain (u tom momentu nisam to znala, ali znala sam da je pre našeg upoznavanja koristio. Mislila sam da je samo jednom na početku naše veze i da je prestao zauvek. Poverovala sam, glupača, u njegove prazne priče kako hoće zajedno da budemo bolji, da je gotov sa takvim životom. Dala sam šansu nekome ko se povremeno drogira da bude otac – užas). Razmišljala sam da abortiram, blokirala ga, poslao je mejl, ubedio me da će biti kako treba i da to ne uradim. Prođe 10 nedelja, više ni ne mogu. Uzeli smo se (skoro sam saznala da mi je kupio prsten i zaprosio me pod dejstvom, baš mi bi tužno). Naravno, nastavlja da pije, razlog je da mi ne veruje, da ne može da me prihvati itd.

"Ponižavao me je i fizički zlostavljao"

Milion uvreda: bezvredna, prljava, samo si za ponižavanje, što ja da te poštujem kad nije niko, uništila si mi život, dete nije ni moje, kurvetino, imaš dugačku kilometražu... Izbacivanje sa stvarima iz stana, dolazi pijan kući da me vređa i ispituje. U početku trudnoće mi je jednom gurao stomak, pijan, pričao da će ubiti dete, ja sam se branila i gurnula ga sa kreveta. Razvalio je 3 vrata kad sam se zaključavala od njega pijanog da se sklonim da me ne iscrpljuje više u pola noći (nov stan, jaka, kvalitetna vrata), priklještio mi prste. U 3–4 ujutru, u pidžami, pola sata peške hodam do mojih, njih sekiram.

Ode negde, ne znam gde je, ne javlja mi se. Svaki vikend u izlasku. Završio je dva puta u drugom gradu pijan, čak sam jednom došla po njega, donela mu i da jede nešto što voli, sekirala se što ovo radi sebi i nama.

Nešto se posvađamo oko njegovog posla, nešto mu "pokvarim", priča mi da sam ku*va, vuče me za kosu, baš jako. Otimamo se oko ključeva ispred stana, toliko da me obori na pod i stane kolenom na glavu. Odemo na rođendan zajedno, shvatim da se drogira u WC-u, odem sama kući. Dođe u sedam ujutru sa nekim drugom. Hoće da imamo odnose, ja neću. Kažem mu da se skloni od mene, da hoću mir, ne drogiranu budalu. Razbesni se, udara pesnicom u zid pored moje glave. Stresan mi je bio događaj, ne znam tačno šta je bilo, ali ujutru sam imala liniju na grlu od lančića koji mi je vukao.

"Davala sam mu nove šanse, htela sam porodicu"

Psihička tortura, prepirke o svakoj interakciji sa bilo kojim muškarcem, do tih detalja da mu demonstriram kako me je neko poljubio, pipnuo. Milion puta me tera da se kunem u dete, da se krstim, kunem u crkvi. Dva dana nismo spojili bez toga. Tolika psihička tortura da ja gubim granice potpuno, udaram se u glavu od stresa.

Napravim ručak, potrudim se da nam bude lepo sve, a onda mi presedne od njegovih priča, oborim ceo sto. Toliko puta spremim nešto da jedemo, a on izađe pa jede u gradu. Prevari me u našem krevetu, doživim nervni slom, pokupim se i odem kod mojih. Posle mesec dana se kune da je shvatio šta je izgubio, da je išao kod psihijatra, da je hteo da se ubije, da ne izlazi, da je bolji itd. Glupača mu da šansu. Hoću porodicu, ma okrenućemo novi list, zaboravićemo sve što je bilo.

"Pretio mi je da će mi slomiti ruku"

Dva meseca već ne izlazi, ne pije, ali posle nekog vremena opet kreće ispitivanje – zakuni se u dete itd. Meni se povraća više od toga, ne pričamo o budućnosti nego o tim fuj stvarima. Do te mere me je psihički maltretirao da ja sanjam kako mu pričam da može da mi veruje, krećem da sanjam bivše, svaki dan razmišljam o tome umesto o njemu. Pobesnim, više mi je napravio haos u mozgu.

On me prvi gurne, ja mu vratim, krećemo da se guramo, čupamo za kosu, on krene da me davi. Ne dugo, ali dovoljno da se borim za vazduh. Udari me zaista jako nogom u glavu u toj „borbi“ (kaže nije namerno, isklizala mu noga). Ja njega udaram (nikad šamar, pesnica, nije ni on mene), nemoćna od svog besa, ne mogu da se kontrolišem – kako on mene, sedam meseci trudnu, sme tako da gura, čupa, davi. Situacija se pogoršava, preti da će mi slomiti ruku, da će da me uspava da se smirim.

Od tolikog stresa kreće da mi se povraća. Desilo se da u svađi cepa majicu koju sam mu ja kupila. Danas cepa moju sliku iz novčanika, tera me iz stana. Razlog – ispitivao me, sve sam mirno odgovorila i onda sam htela malo sigurnosti da nije više isto, da će biti kako treba. Njemu se spavalo, pa sam ga "smarala". Počela sam da plačem, da se nerviram kako sam sve dala, a njemu je teško da malo priča sa mnom. Ispalo je da sam neurotična. Napisao je da će mi baciti stvari sa terase (ne znam da li je), isključio lokaciju da ne znam gde je, iako je to bio moj zahtev posle prevare. I ceo dan mi ne piše.

"Kako da prestanem da verujem njegovim pričama?"

Jesu li ove situacije pravo fizičko nasilje? On kaže: "Nikad te nisam udario stvarno, da te udarim ubio bih te" (ima 100 kg, imao je milion uličnih tuča, uopšte nije blage naravi). "Ti mene grebeš, ti mene mnogo više povrediš" (nemoguće, moj najjači udarac je slabiji od njegovog najslabijeg). "Ti si luda, ja se branim od tebe, nije nasilje" (izludi me, provocira, gurne prvi).

Kako više da ubijem tu nadu da ćemo biti porodica? Kako da se otkačim ovakvog čoveka? Kako da shvatim da možda ovo JESTE nasilje? Kako da prestanem da verujem njegovim praznim pričama i da pokušavam da popravim? Kako da prihvatim da je bolje da budem sama nego sa njim?

Nije mi ni porodica idealna – ceo život svađe, neslaganje, ni finansijski nisu nešto, ali podržaće me bar malo. Emocionalno sam bila potpuno zapuštena i bukvalno samu sebe tešila i vaspitavala, i više bila podrška ja mami nego ona meni. Malo dete koje rešava bračne probleme roditelja. Puno sam ispaštala zbog mira u kući, da moj brat slučajno ne napravi haos i svađu itd. Jednom me je udario kad sam imala 13, on 18, moji su to nekako olako shvatili, nije imao nikakve posledice. To me je strašno pogodilo, ta nepravda koja je tada kulminirala. Posle je bilo i scena sa njim, jer je dobio bipolarni poremećaj.

Uglavnom, puno gluposti, ne znam šta da radim. Ovde je napisano, naravno, sve loše što se desilo – ume on i svašta lepo da kaže i uradi da me zadrži. Zašto radim ovo sebi i kako da se iščupam? Ovo nije ljubav koju iko zaslužuje.

Uhvatim sebe kako razmišljam da bih volela da umremo i beba i ja. Umorna sam. Želim podršku i ljubav, ne maltretiranje i da budem ostavljena sama i trudna svaki put kad mi je teško. Ne želim više ovako da se osećam. Uhvatim sebe kako razmišljam da bih volela da bebe ni nema, ne želim ga, ne volim ga u tim trenucima, pa mi bude krivo.

Ne želim više ovako da se osećam, samo hoću da sve prestane."

Pogledajte BONUS VIDEO: