Boban je OSLEPEO U 41. GODINI, trudna žena ga ostavila, a ĆERKE NIKADA NIJE VIDEO: "Zvao sam samog sebe na telefon da proverim DA LI SAM ŽIV"

"Nisam video svoje lice u ogledalu", kaže Boban Veličković i dodaje da je tog trenutka shvatio da je oslepeo.

Bio je to kraj jedne borbe koja je trajala godinama. Sve je počelo gotovo bezazleno – crvenilom na vratu i čelu, aftama, ranicama po telu i sve učestalijim zamućenjima vida. Lekari su sumnjali na razne uzroke. Govorili su da je problem u vožnji motora, izduvnim gasovima, upalama oka. A on je iz dana u dan sve slabije video.

"Trljao sam oči kao kad se čovek probudi, pa misli da će za trenutak biti bolje. Ali nije bilo bolje. Vid je samo nastavljao da nestaje", ispričao je Boban u podkastu Životna priča.

Usledile su bolnice, terapije, injekcije direktno u oko, operacije i beskrajna nada da će se pojaviti neko rešenje. Nije se pojavilo. Najpre je izgubio vid na jednom oku. Potom i na drugom. Za manje od godinu dana ostao je potpuno slep. U tom trenutku udovac i samohrani otac dvoje dece – Jovane i Nikole, u drugom braku čekao je da se rodi njegovo treće dete, ćerkica Jana. Ali vid nije bilo jedino što je izgubio. Dok mu se svet pred očima gasio, raspadao se i njegov dotadašnji život.

"Gubim vid, gubim posao i gubim porodicu. Trudna žena me ostavlja. Sve se dešava odjednom", podelio je Boban najteže trenutke iz svog života.

"Zvao sam samog sebe sa fiksnog na mobilni da proverim da li sam živ"

U tom trenutku bio je čovek koji je imao sve ono o čemu mnogi sanjaju: uspešan posao, novac, nekoliko trafika na najprometnijim lokacijama u Beogradu, automobile, motore, porodicu, putovanja. A onda je za svega nekoliko meseci ostao gotovo bez svega. Ipak, kaže da ga nije najviše bolela bolest. Bolela ga je tišina. Telefon koji je nekada neprestano zvonio odjednom je utihnuo. Ljudi su nestajali. Prijatelji su se povlačili. Dani su prolazili u samoći.

"Najteže mi je bilo kada sam jednog dana pozvao samog sebe sa fiksnog na mobilni telefon, samo da proverim da li sam živ. Dišem, ali kao da ne postojim", kaže pokušavajući da zadrži suze.

Taj period danas opisuje kao vreme u kom se raspao. A onda je čuo nešto što ga je zauvek promenilo. Njegova ćerka Jovana odbila je poziv prijatelja, jer "mora da ostane kod kuće i čuva tatu".

"Ko meni daje pravo da im uništim živote?", zapitao se Boban, čvrsto rešen da neće odustati od budućnosti.

Počeo je ponovo da uči ono što većina ljudi podrazumeva. Kako da opere zube. Kako da se obrije. Kako da pronađe čašu na stolu. Kako da jede supu.

"Mislio sam da je tanjir supe najjednostavnija stvar na svetu. Tanjir, kašika i usta – mehanička radnja. A onda shvatite da bez vida ni to nije jednostavno", kaže Boban.

Godinu dana trajalo je njegovo ponovno upoznavanje sa životom u mraku. Uz pomoć psihoterapeuta počeo je da sastavlja sebe iz početka. Jednog dana dobio je pitanje koje će mu promeniti pogled na sopstveni život:

"Ko si ti?"

Odgovor je bio spreman:

"Ja sam slepa osoba."

Ali psihoterapeutkinja nije bila zadovoljna:

"Dobro, imaš li ime? Ko si ti?"

Tek tada je, priznaje, shvatio koliko se poistovetio sa svojim invaliditetom:

"Zaboravio sam 41 godinu života. Kao da sam sve obrisao gumicom."

Traženje odgovora trajalo je godinama. A onda ga je pronašao:

"Ja sam se zapravo ponovo rodio. Došao sam u potpuno novi život, u totalni mrak. Sve što ste naučili - obrišete. Zaboravite. To više ne postoji. Od danas počinje novi život. Isti čovek, u novom životu".

"Sad sam mnogo bolji čovek nego što sam bio"

Na pitanje da li voli taj novi život, odgovara bez oklevanja:

"Jesam. I mnogo sam bolji čovek sada nego što sam bio."

Počeo je da nosi beli štap i naočare, počeo da izlazi iz stana, završio obuku za hodanje koju prolaze sve osobe sa ovom vrstom invaliditeta. Borba koju je vodio donela mu je i nove uvide. Pre slepila bio je uveren da zna šta znači sreća. Danas kaže da nije imao pojma.

"Mislio sam da sam srećan jer sam imao najbolji auto, najbolju jaknu, najbolje cipele. A zapravo nisam bio srećan. To je bio samo privid."

Seća se trenutka koji ga je otreznio. Nekada je vozio skup, jedan od najbržih automobila u Beogradu i motor iz snova. Posle slepila ulazio je u taksi, a vozač ga je upozoravao da ne naslanja belu košulju na sedište da je ne isprlja.

"Prolazim rukom preko svog automobila, drugom preko motora koji više ne vozim i ulazim u taksi u kojem ne smem da se naslonim. Tada sam shvatio – čemu sve ono što je ostalo iza mene? Sve ono za čim ljudi jure odjednom mi je postalo nevažno. Veći stan. Bolji automobil. Novi telefon. Sve to možete da izgubite za sekundu", podseća na ono što svako od nas često smetne s uma.

Ljubica je promenila sve

Danas ga raduju sasvim druge stvari. Dobar espreso. Razgovor sa prijateljima. Mir. Mogućnost da bira s kim će provoditi vreme.

U međuvremenu je pronašao i novu ljubav. Zemunku Ljubicu, 20 godina mlađu, koja deli život sa njim. Šest meseci ju je osvajao. Šest meseci ga je odbijala. A sad su više od 16 godina zajedno. Dobili su ćerku Elenu, izgradili novi dom, novi život, novi početak na novoj adresi. Obožavanje i zahvalnost su emocije koje se prepliću svaki put kad pomene Ljubicu i Elenu. Isto je i kad govori o Srni, unučici koju mu je podarila najstarija ćerka Jovana. Sva njegova deca - Jovana, Nikola, Jana i Elena se odlično slažu, kao da nisu od tri majke – Zvezdane koja je prerano umrla, Tijane i Ljubice.

Ipak, postoje stvari koje mu nedostaju.

"Kad sanjam, ja uvek vidim. Sanjam drveće, prozore, lica. Sanjam svet onakav kakvim ga pamtim. Voleo bih da vidim kako danas izgleda Beograd. Da vidim svoju decu. Jovanu i Nikolu pamtim kad su bili tinejdžeri, a oni su sad odrasli ljudi. Ćerke Janu i Elenu nikada nisam video, obe su rođene kad sam već izgubio vid. Unuka Srna ima pet godina i teško shvata da njen deda ne vidi... Voleo bih da vidim i kako sada izgledaju moji prijatelji, pamtim ih onakve kakvi su bili pre 20 godina. Voleo bih da vidim Rim, Sikstinsku kapelu. Ulice kojima sam nekada prolazio. Nedostaju mi lepote ovog sveta", iskreno kaže.

"Idite na oftalmološke preglede"

Ali danas zna da postoje stvari koje možemo da vidimo uvek, ako gledamo srcem. Baš onako kako se zove Udruženje slepih i slabovidih osoba čiji je osnivač. Zato je Boban svoju životnu borbu pretvorio u misiju. Kao predsednik udruženja slepih i slabovidih "Gledamo srcem" pokušava da pomogne ljudima koji prolaze kroz iste strahove kroz koje je i sam prolazio. Ne želi sažaljenje. Želi priliku. Želi da pokaže da slep čovek može da radi, voli, stvara, podiže porodicu i bude koristan član društva.

Danas govori u ime hiljada ljudi koje društvo često ne primećuje. Ljudi koji postoje, ali ih retko ko vidi. I upravo zato njegova poruka zvuči toliko snažno:

"Grešio sam 41 godinu. Nemojte i vi. Sve ono za čim jurite – novac, automobili, telefoni, stanovi – prolazi. Možete da izgubite sve. Ali zdravlje, vreme i ljudi koje volite, to su stvari koje zaista vrede. Idite na oftalmološke preglede, ne želim da postanete članovi udruženja koje vodim", poručuje Boban.