Sofija je 25 godina verovala da je USVOJENA, dok jednog dana nije otišla u SIROTIŠTE i zatražila informacije o sebi: Istinu koju je saznala ne bi ni neprijatelju poželela

Danas ima 25 godina, radi na recepciji jedne fizikalne klinike i tek nedavno je saznala da je priča o njoj kao usvojenom detetu jedna velika laž. Istinu nije otkrila preko DNK testa niti porodične svađe, već sasvim slučajno - nakon jednog pitanja koje joj je postavila najbolja prijateljica.

Detinjstvo opisuje kao život u kući u kojoj je sve funkcionisalo po pravilima. Margaret, žena koja ju je odgajila, bila je stroga i emotivno potpuno distancirana.

"Nikada je nisam zvala mama. Ta reč jednostavno nije pristajala uz nju", ispričala je Sofija.

Jedina osoba uz koju se osećala voljeno bio je Margaretin muž Džordž. On ju je učio da vozi bicikl, tešio kada je bolesna i pravio šale kada pogreši u školi. Međutim, kada je Sofija imala deset godina, Džordž je iznenada preminuo od srčanog udara.

Posle njegove smrti atmosfera u kući potpuno se promenila.

Margaret je postala još zatvorenija. Nije vikala, ali gotovo da više nije razgovarala sa njom. Sofija kaže da je vremenom naučila da bude "neprimetna" - da ćuti, ne traži previše i stalno pokazuje zahvalnost, čak i kada je povređena.

"Mogla si da truneš u sirotištu"

Situaciju su dodatno otežavali komentari koje je Margaret izgovarala pred drugima.

"Mogla si da truneš u sirotištu", govorila joj je čak i pred nastavnicima i komšijama. Deca u školi brzo su to prihvatila kao temu za podsmeh.

"Prava porodica te nije htela", govorili su joj vršnjaci, zbog čega je često izbegavala društvo i vreme provodila sama u biblioteci.

Godinama nije dovodila u pitanje priču o usvajanju. Sve dok joj jednog dana prijateljica Hana nije rekla: "Da li si ikada videla bilo kakav dokaz? Izvod, papire, bilo šta?"

To pitanje nije mogla da izbaci iz glave. Već sledećeg jutra otišle su u sirotište iz kog je navodno usvojena. Sofi je očekivala formalnu potvrdu svega što je slušala čitav život. Umesto toga, dočekao ju je potpuni šok.

Žena koja tamo radi više od tri decenije proverila je arhivu i rekla: "Nikada nismo imali dete po imenu Sofija".

Odmah se vratila kući i suočila sa Margaret.

"Bila sam u sirotištu. Ne postoje nikakvi podaci o meni. Ko sam ja zapravo?", pitala ju je.

"Tvoja majka je moja sestra"

Margaret ovog puta nije pokušala da izbegne odgovor. Umesto toga, sela je za sto i prvi put joj ispričala šta se zaista dogodilo.

"Tvoja majka je bila moja sestra", rekla joj je.

Sofi je tada saznala da njena majka nije nepoznata žena koja ju je ostavila, već Helen - Margaretina rođena sestra.

Helen je zatrudnela sa 34 godine, gotovo u isto vreme kada joj je dijagnostikovan agresivan rak. Lekari su insistirali da odmah počne lečenje, ali je ona odbila jer nije želela da prekine trudnoću.

"Rekla je da joj nije važno šta će biti s njom, samo da ti preživiš", ispričala je Margaret.

Helen je uspela da iznese trudnoću, ali je umrla nekoliko sati nakon porođaja zbog komplikacija. Pre smrti zamolila je sestru da odgaji njenu ćerku.

Margaret je priznala da to nikada nije želela.

"Bila sam ljuta. Izgubila sam sestru, a onda sam odjednom ostala sa bebom. Krivila sam te za sve, iako to nije bilo fer", rekla je Sofi.

Objasnila joj je i zašto je godinama govorila da je usvojena.

"To je bio način da se emotivno udaljim. Lakše mi je bilo da mislim da nisi moja."

Sofi kaže da tada nije znala kako da reaguje. Sa jedne strane osećala je bes zbog svega što je prošla, a sa druge je prvi put videla Margaret kao osobu koja se nikada nije izborila sa sopstvenim gubitkom.

Danas njihov odnos još nije potpuno normalan, ali se promenio. Zajedno posećuju Helenin grob, gledaju stare fotografije i pokušavaju da razgovaraju o stvarima koje su godinama gurale pod tepih.

Bonus video: