Roditelji su im ugovorili brak, ali one su se izborile za svoju slobodu

Mnoge devojke sanjaju o romantičnom venčanju, ali, na žalost, mnoge još uvek ne mogu da biraju za koga će se udati, ali ni kada. Ma kako to nama zvučalo, takav slučaj nije retkost,  posebno ne u Nigeru.

U Nigeru, zakonski brak je moguće sklopiti već sa 15 godina, ali do tih godina, čak 36 odsto devojčica je već udato. Podaci UNICEFA pokazuju da je do 18. rođendana, čak 75 odsto devojčica već u braku.

Kada se udaju, devojčice obično odustaju od škole, što objašanjava zašto samo 10 odsto njih u Nigeru upiše srednju školu. Takođe, statistike pokazuju da je stepen nataliteta jako visok u zemlji u kojoj 35 odsto populacije pati od neuhranjenosti. Prosek je 7.6 deteta po ženi. Upravo siromaštvo i beda u kojoj žive učinile su da jedan plemenski običaj postane pravi biznis. Roditelji koji imaju žensku decu prodaju svoje ćerke budućim muževima. Ove tri žene odbile su da žive tako.

BALKISA ČAIBOU

Devenaestogodišnja Balkisa jako je volela školu i bila je odličan đak. Kada je njena porodica dogovorila brak sa čovekom srednjih godina, Balkisa je imala samo 12 godina. Njen najveći strah bio je da će morati da prekine školovanje, zato je napravila dogovor sa roditeljima. Ako je budu pustili da ide u školu još pet godina, udaće se sa 17. To što je išla u školu do 17. godine učinilo je jednom od pismenijih žena u Nigeru, jer u ovoj zemlji tek 15 odsto devojčica nauči da piše i čita. Ali to nije zadovoljavalo njene ambicije. Ona je želela da upiše fakultet.

Ipak, kako se bližilo vreme za udaju, Balkisa je bila sve očajnija. Brak ne bi bio samo kraj njenog školovanja i nada da će jednog dana postati doktor, već i kraj svih njenih snova.

Za razliku od većine devojčica koje žive u ruralnim delovima Nigera, njih 84 odsto, Balkisa je živela u glavnom gradu, gde je mogla da kontaktira socijalne službe.

Veče pre venčanja pozvala je policiju koja je uputila na SOS centar. Narednih nekoliko nedelja, Balkisa je živela u tom centru. Svog ujaka, koji je bio na čelu porodice i koji je ugovorio brak, tužila je sudu. Iako se plašila da će njena porodica zbog toga trpeti posledice i da bi mogli biti osramoćeni, njena mama potajno je ohrabrivala da nastavi da se bori. Dan kada je dobila spor protiv svoje porodice za nju je, kako kaže, bio najsrećniji dan u životu. Danas, ona živi svoj san: Balkisa je upisala fakultet.

Njen izbor stvorio je povratni efekat: druge mlade žene prišle su joj da je pitaju za savet kako da se bore protiv prisilnih brakova.

- Niko se neće usuditi da natera moje sestre da se ispišu škole. Svi su mislili da sam bezobrazna i da nemam poštovanja. Ali sada su shvatili da je škola dobra opcija. Ja ću im pokazati šta mogu da uradim sa svojim životom, kaže Balkisa.

ZEINABA MOUSA

Kada je imala 15. godina, Zenaibu su roditelji izveli sa časa u školi. Oni su se dogovorili sa devetnaestogodišnjim Mustafom da oženi Zenaibu za dva meseca. Mustafa je njenim roditeljima platio za nju 10,000 nigerskih nira (oko 54 američkih dolara, što je u Nigeru velika svota novca).

Nije bilo važno to što Zenaiba nije želela da prekine svoje školovanje, što nije poznavala Mustafu, kao ni to što je on već imao jednu ženu. Njena sudbina je bila zapečaćena. Kada je molila  oca da promeni svoju odluku, on je tukao štapom. Zenaiba se osećala užasno, kako kaže, osećala je da tone i da je ceo njen život uništen.

Na svom venčanju, sedela je sama u tradicionalnoj nošnji u kojoj se žene udaju u Nigeru. Njeni rođaci su slavili, a ona je razmišljala šta može da uradi. U selu kom je živela nema ni policije ni bilo koje druge službe kojoj može da se obrati. Odlučila je da pobegne i vratili se svojoj porodici, ali otac je ponovo pretukao i vratio kod Mustafe. Bežala je čak četiri puta i svaki put su je vraćali kod muža.

- Mislila sam da će mi roditelji pomoći, da će, ako nastavim da bežim, konačno shvatiti. Ali nisu, priča Zenaiba.

Kad je došlo vreme za prvi seksualni odnos sa novim mužem, Zenaiba, koja je od drugarica koje su se udale još mlađe sa 13,14 godina, čula šta će se zapravo dogoditi, odlučila je da Mustafu ugrize za penis tako jako da se onesvesti. Sutradan, Mustafa je otišao kod poglavice sela i tražio da razvod. Tek tada su njeni roditelji su odustali od ideje da je primoraju na brak i dozvolili joj da nastavi školovanje.

BARAKOU

Dvadesetogodišnja Barakou nije želela brak, ne zbog školovanja, već zato što nije želela da se rastane od svoje ljubavi.

Barakou je zaljubljena u momka koji je živeo blizu nje, pastira po imenu Sane. Ali kada joj je bilo 14. godina, roditelji su je prisilili da postane druga žena svog najstarijeg ujaka kog nikada pre toga nije upoznala. Barakou je bila očajna. Ipak, morala je da se uda za svog ujaka koji je živeo nekoliko sati dalje, ali je obećala svojoj ljubavi da će se vratiti.

Tako je bilo. Naredne dve odbijala je da spava sa svojim ujakom, iako je svaki put kad bi rekla ne,  ujkak tukao prutom. Kada joj se ukazala prva prilika da pobegne, Barakou je iskoristilla. Rođaci iz njenog sela su joj došli u posetu, a Barakou se sakrila u njihova kola i pobegla sa njima nazad.To je bio prvi put za dve godine da se vratila u svoje selo.

Barakou kaže da nikada neće zaboraviti Saneov izraz lica kada se vratila. On je odmah otišao kod njenih roditelja i zatražio njenu ruku. Iako su još uvek bili lljuti što je pobegla od svog muža, ipak, su se složili sa tim brakom. Barakou i njen suprug sada već imaju sina.

- On me čini zadovoljnom. Šta da kažem? Prosto sam srećna sa njim, kaže Barakou.