"Kad su mi javili da je MAMA UMRLA osetila sam NAJVEĆE OLAKŠANJE U ŽIVOTU": Katrinina ispovest PRIKOVALA NAS JE U MESTU od količine monstruoznih detalja

Smrt roditelja se, kako Katrina navodi u ispovesti koju prenosi "Dejli Mejl", obično doživljava kao događaj koji decu slomi bez obzira na godine i ostavi dugotrajne posledice. Kod nje to nije bio slučaj. Razgovor sa sestrom trajao je svega nekoliko minuta. Nakon toga je zatvorila oči, osetila olakšanje i vratila se na spavanje. Nekoliko sati kasnije, dok je šetala psa, prvi put je svesno pomislila na tačno vreme kada je dobila poziv - 2.34. Brojevi u nizu, koji idu unapred.

Možda vas zanima

Udala se za 25 GODINA STARIJEG ČOBANINA, pa doživela ŠOK kad je umro: Posle otvaranja TESTAMENTA doslovno se skamenila

"Sada i ja mogu da krenem dalje", zapisala je.

Detinjstvo bez ljubavi

Kako objašnjava, njena majka nije bila „obična majka“. Umesto brige i topline, detinjstvo joj je bilo obeleženo fizičkim i verbalnim zlostavljanjem. Jedan od prvih događaja kojih se seća desio se kada je imala samo tri godine. Majka ju je pretukla jer je zaplakala i rekla da ne želi da se vrati kući iz vrtića, smatrajući da ju je time „osramotila u javnosti“.

Godinama kasnije, kada joj je majka prepričavala taj događaj, dodala je rečenicu koja joj se duboko urezala u sećanje: „Razumem kako roditelj može da ubije dete.“ Bez kajanja. Bez emocije.

Katrina je bila najmlađe od četvoro dece i navodi da su sva braća i sestre bili zlostavljani, svako na svoj način. Majka je, prema njenim rečima, koristila manipulaciju, laži i taktiku "zavadi pa vladaj" kako se deca ne bi udružila protiv nje. Posledice toga osećaju se i danas u njihovim međusobnim odnosima.

"Nikada nisi dovoljno dobra"

Iako fizičko nasilje prestaje u njenim tinejdžerskim godinama - kada je postala dovoljno snažna da se odbrani - verbalno zlostavljanje se nastavilo sve dok se, sa 43 godine, nije potpuno udaljila od majke.

Najviše su je, kako piše, bolele stalne poruke da nije dovoljno dobra, da ne vredi, da uvek greši. Čak i posle prekida kontakta, duboko u sebi je godinama živela sa strahom da bi majka mogla ponovo da je pronađe.

Majka nikada nije zaslužila da je zove "mama", navodi Katrina.

Nasilje iza "ugledne fasade"

Majka nikada nije bila formalno dijagnostikovana, ali Katrina danas jasno kaže da je reč o narcisoidnom poremećaju ličnosti. Nije to bila grandiozna narcisoidnost, već ona tiha i razorna: igranje uloge žrtve, gaslajting, potpuni izostanak empatije - uz savršeno održavanu sliku ugledne porodice.

Živeli su u velikoj kući, imali privatno obrazovanje, hrane i igračaka nije nedostajalo. Ipak, iza zatvorenih vrata, deca su živela u stalnom strahu, pazeći na svaki korak da ne izazovu majčin bes.

Kazne su bile brutalne i često nesrazmerne: udarci rukama ili drškom za metlu zbog "neposlušnosti", "sramoćenja", pa čak i zbog loše procene majčinog raspoloženja. Jedan uglavnom pozitivan školski izveštaj, sa samo jednom zamerkom da bi mogla više da se trudi, završio se - kako navodi - teškim prebijanjem.

Otac, univerzitetski profesor, bio je svestan kakva je majka, ali se povlačio i nije reagovao.

„Ne možeš da promeniš majku“, govorio je.

Katrina danas smatra da je takvo postupanje bilo jednako štetno kao i samo nasilje.

Iskrivljena slika brige i ljubavi

Jedan od najpotresnijih primera koje navodi jeste događaj kada ju je majka, kao dete, uhvatila za uši i toliko snažno tresla da su joj nokti probili kožu i izazvali krvarenje. Nakon toga je morala da joj čisti rane i stavlja zavoje.

U njenom tadašnjem, detinjem doživljaju sveta, to je bilo - pokazivanje brige.

Trauma se, kako piše, javljala i decenijama kasnije. Tokom putovanja na Galapagosu, dok je povraćala zbog morske bolesti, rasplakala se kada su joj nepoznati ljudi pokazali saosećanje. Tada se setila događaja iz detinjstva, kada je povratila na pod zbog antibiotika, a majka je reagovala besom i batinama jer nije stigla do toaleta.

Toksični odnosi i autodestrukcija

Sa tako formiranom slikom odnosa, put u odrasli život bio je težak. Iako bi se očekivalo da sa 17 godina pobegne od kuće, majka joj je godinama usađivala uverenje da nije sposobna da živi samostalno. Napustila je fakultet, zaposlila se u banci, a kada se konačno odselila, majka je njenu sobu odmah pretvorila u gostinsku.

U potrazi za ljubavlju, ulazila je u rizične odnose. Prva veza, sa 21 godinom, bila je teško nasilna. Trpela je batine i poniženja punih 18 meseci, sve dok posle jednog brutalnog napada nije pozvala policiju i dobila zabranu prilaska. I tada je, kako piše, verovala da je ona kriva.

Kasnije se verila za dobrog i brižnog čoveka, ali je sabotirala vezu, varala i otkazala venčanje šest nedelja pre termina, uverena da ne zaslužuje ljubav.

Odluka da ne bude majka

Strah od ponavljanja porodičnog obrasca doveo ju je do odluke da nikada nema decu. Smatrala je da ne bi mogla da podnese rizik da prenese traumu na novu generaciju. Njen suprug, sa kojim se kasnije udala i preselila u London, takođe nije želeo decu. Iako su zbog te odluke često bili osuđivani, ona ističe da ne žali.

„Ne bi svako trebalo da bude roditelj“, rekla je, dodajući da je njena majka, po svemu sudeći, decu imala zbog društvenog pritiska ili potrebe za potvrdom.

Terapija, prekid kontakta i sloboda

Prekretnica se dogodila oko četrdesete godine, kada je započela terapiju i dobila dijagnozu kompleksnog posttraumatskog stresnog poremećaja. Tada je shvatila da majku ne može promeniti i da ništa što bi uradila ne bi bilo dovoljno.

Sa 43 godine prekinula je svaki kontakt. Bez objašnjenja, blokirala je majku na svim kanalima komunikacije. Poslednji put su se videle nakratko, prilikom smrti oca.

Ipak, tek majčina smrt donela je ono što nijedna distanca nije mogla - potpuni osećaj sigurnosti.

"Glas je konačno utihnuo"

Pre smrti majke, Katrina je objavila memoare „Šteta reči: memoari o izlečenju samomržnje i pronalaženju unutrašnje snage“, u kojima opisuje svoj put izlečenja. Svesna je da rečenica „srećna sam što mi je majka umrla“ mnogima zvuči neprihvatljivo, ali navodi da joj se nakon javnog istupa javio veliki broj ljudi koji osećaju isto. Ljudi koji su, nakon decenija zlostavljanja, osetili olakšanje - a ne tugu.

„Njen glas, koji mi je ceo život govorio da ne vredim, konačno je utihnuo“, piše. I baš kao brojevi na satu u trenutku kada je stigla vest - nastavlja dalje.