"Kada je sa pet godina shvatila da je USVOJENA, moja ćerka je potpuno PRESTALA DA PRIČA": Ivana (55) o bolnom trenutku koji je prebrodila uz ljubav i stručnjake

"Verujem da svako dete apsolutno zaslužuje dom, sigurnost i ljubav. Deca su moji najveći pokretači i bez njih jednostavno ne bih bila ista osoba", kaže Ivana sa osmehom koji ne skriva proživljene bitke.

Usvajanje kao njena misija nije počela u zrelim godinama, već u detinjstvu, u onim prazničnim danima bivše Jugoslavije kada su drugi mislili samo na poklone, a ona na decu koja ih nemaju.

San iz detinjstva i prvi sudar sa sistemom

Dok su se njeni vršnjaci igrali, mala Ivana je svake Nove godine pažljivo pratila vesti o deci iz Zvečanske koja su praznike provodila u ustanovama. Još pre polaska u školu, odlučno je roditeljima najavila: „Ja ću usvojiti barem jedno ili dvoje dece.“ Ta dečja iskrenost prerasla je u ozbiljan poduhvat kada je sa samo 19 godina pokušala da usvoji dete iz konvoja koji je avionom stigao iz ratnog Sarajeva.

Ipak, tadašnji sistem je bio neumoljiv. Samohrani roditelj u to vreme zakonski nije moga da bude usvojitelj, a Ivana sa 19 godina nije bila u braku. Taj prvi, bolni susret sa birokratijom nije je slomio. Konvoj je otišao, ali je u njoj ostala spoznaja da će njena borba trajati dugo. Tek u 41. godini, nakon braka i razvoda, Ivana je konačno dobila priliku da postane majka detetu kojem je bio potreban spas.

Na tom putu, njen najveći saveznik bio je njen biološki sin. Ivana se sa knedlom u grlu priseća dirljive scene koja je odredila njihovu budućnost. Zatekla je sina, koji je tada žudeo za sestrom, kako čuči iznad kreveta - onako kako to rade katolici, iako su oni pravoslavne vere - stežući krst koji je dobio iz Jerusalima.

„Molim te, Bože, da dobijem jednu seku, pa posle mama i tata ne moraju ni da budu zajedno“, molio se dečak.

Odluka u 41. godini i sinovljeve reči koje su pobedile strah

Nakon braka, rođenja biološkog sina i kasnijeg razvoda, Ivana nije odustala od svog sna. Sa bivšim suprugom je o tome razgovarala još pre venčanja.

„Još kada smo pričali o venčanju i o svemu, ja sam mu rekla da je moja životna želja da usvojim dete i da, ukoliko je on protiv toga, uopšte ne ulazimo dalje u neku priču“, priča Ivana.

Ipak, proces usvajanja za samohranu majku nosio je ogromne strahove, prvenstveno od mogućnosti da se biološka porodica predomisli.

- Postoji uvek verovatnoća da to dete se vrati u biološku porodicu i to je mene jako uplašilo. Pitala sam se šta ako nam beba ode u drugu porodicu. I sad ja kažem mom sinu: "Jao, znaš sine, mama bi da odustane pošto postoji šansa... Zamisli da nam beba ode u drugu porodicu, kod mame i tate koji su njeni. Šta onda?" On kaže: "Jao mama, bićemo tužni, ali sigurno ima još puno dece kojima mi trebamo". I onda kažem sebi: "Da li ja imam pravo da budem strašljiva, da li ja imam prava da budem kukavica?" I nastavim dalje - priseća se Ivana.

Tako je Ivana, sa 41 godinom, kao samohrana majka konačno usvojila devojčicu.

Ovde moramo da zastanemo pre nego što pročitate nastavak jer ćete shvatiti zašto je Ivanina priča donekle slična priči Tanje iz Čačka koja je usvojila teško bolesnu malu Nađu.

Borba za zdravlje usvojene devojčice

Devojčica koju je Ivana uzela u svoju porodicu rođena je od majke koja je bila heroinski zavisnik, u uslovima teške egzistencijalne i zdravstvene zapuštenosti.

- Ja sam već tada znala da je ona bila dete sa zdravstvenim problemima. I kad sam je uzela, znala sam koji su to problemi i kako to izgleda. Ja izbegavam previše da pričam o tome zato što postoje čudni ljudi koji će sutra možda mom detetu da kažu: "Ti si bila rođena iz te priče", što se dešava, život me je naučio. Tako da onda ne pričam previše o tome, ali mogu da kažem da je imala celijakiju, imala je problem sa govorom, imala je problem sa rastom i tako dalje.

Ivana je odmah reagovala i detetu pružila svu potrebnu medicinsku i stručnu pomoć.

„Sve smo uspeli pre svega zahvaljujući dobrim i kvalitetnim saradnicima, medicinskim stručnim licima koji su je od prvog dana pratili. Ja nisam bila roditelj koji je pokušavao da ne vidi probleme. Vidim ih, i hajmo da vidimo šta i kako. Sada je ona dobra, zdrava, prava devojčica, jako prihvaćena u svom društvu, iako neobična. Neobična je zbog svoje jačine i svoje životne priče, jer ne krije svoj život i ne stidi se toga. Čak imam utisak da, kada priča o svom životu, kaže: "Ali da, to sam ja, i šta mi ko može, to je moja priča".

RAZGOVOR SA IVANOM POGLEDAJTE U VIDEU:

Trenutak istine i mesec i po dana tišine

Ivana je od samog početka vaspitavala decu u istini, ali suočavanje sa činjenicom da je usvojena za devojčicu je bilo izuzetno bolno.

„Imala je, ja mislim, oko tri godine kada je prvi put pitala: "Mama, da li sam ja bila u tvom stomaku?' Ja sam rekla ne, ali ona je tada bila suviše mala. Prvi put kada je zaista shvatila, imala je oko pet godina. I to je bilo jako bolno za nju i za mene. Svaki put kada pričamo o njenoj biološkoj porodici, mene boli što nju boli. Ona, prvi put kada je saznala i shvatila u o čemu pričam, ona je prestala da priča. Moje dete je prestalo skroz da govori. I to je trajalo jedno mesec, mesec i po dana... Sve ona mene čuje, sve to, ali jednostavno je bila zamrznuta.“

Kada je uz pomoć stručnjaka devojčica ponovo progovorila, Ivana se trudila da joj na najnežniji način objasni surovu istinu, učeći je da ne mrzi biološku majku.

- Pitala me je: "Je l' moja mama otišla da radi u inostranstvo da mi kupi igračke i čokolade?" pošto moja deca imaju premnogo igračaka zaista. Ja sam rekla: "Ne, ljubavi, meni je žao, tvoja mama nije otišla da radi, ona ne radi, nije otišla u inostranstvo da bi ti kupila igračke. Tvoja mama jednostavno ne može da brine o tebi zato što je zavisnik i njoj je sve na pameti, samo ne to". Ali učim je da ne sme da je mrzi. Kada je htela da menja ime, rekla sam joj: "Mila, hajde da dodaš... Hajde iz poštovanja prema ženi koja ti je dala život, koja nije mogla bolje. Hajde zadrži. Nikad nije kasno ime promeniti. Hajde da dodamo ako želiš. Nemoj, neka te to podseća na nešto, jer šta, da te nije rodila? A pogledaj kako ti je lepo, kako lepo živiš"- kaže Ivana.

Sigurno se sećate i ove priče: Doroteu je majka ostavila u Zvečanskoj kada je imala 18 dana, uprkos tome želela je da je upozna.

„Mi smo čudan narod: volimo da povređujemo slabije“

Iako u porodici vlada bezuslovna ljubav, okolina često zna da bude nemilosrdna prema usvojenoj deci.

„Meni je i dan-danas, verujte mi, bolno kad ona dođe iz škole i kaže: 'Meni je neko rekao to i to'. Ili dođe, izašla je sa nekim drugovima, pa mi prenese kakve rečenice dobije: 'Jao, ti si usvojena, tebe tvoja majka neće, mora da su te bacili...' Ja ne znam da li to kreće iz kuće, ali mi smo čudan narod. Ja mislim da nigde u svetu ne postoji reč 'kopile' kao kod nas. Opet, niko ne bira, a kod nas se ne biraju reči. Mi smo narod koji se samo prikriva da je dobar, a u suštini smo jako zavidni i volimo da povređujemo, i najčešće povređujemo one koji su slabiji od nas. Moja ćerka više nije slaba, i nadam se da nikada više neće biti slaba.“

Posebno su joj smetali komentari na račun izbora vrtića i insinuacije o motivima hraniteljstva i usvajanja.

„Pošto sam dete upisala u, da tako kažemo pod znacima navoda, elitni vrtić - jer moja deca jesu elita, da se razumemo. Mene ne zanima šta je i kako je... Moja deca su moja i imaće sve što mogu da im pružim. Čitam povremeno komentare kako treba tim biološkim roditeljima dati te pare. Da se razumemo: vi ako date tim roditeljima te pare, neće on otići u radnju detetu da kupi bilo šta. On će otići da kupi drogu, on će otići da kupi alkohol, on će otići u prvu kockarnicu jer su ti ljudi izgubili svest. To nisu zdrave porodice.

Ljubav se uči, a genetika nije presudna

Ivanina priča ruši najveći mit našeg društva - da su geni presudni za to kakav će neko čovek postati.

„U našem narodu se kaže: 'Ma, geni su čudo'. Zapravo, uopšte nije tako. Geni su čudo za određene vrste bolesti koje su nasledne. Ali ljubav je nešto što vama ne znači ako ste rodili da vi imate ljubav. Ja mislim da se ljubav uči i da je ljubav nešto što vi kupite iz svoje porodice, svoje okoline, svog okruženja. Mi potičemo iz sistema gde je bilo: 'Jao, nemoj da ga grliš, ljubiš, razmazićeš ga'. To prosto nema veze. Ja moju decu stalno ljubim, mazim, cmačem. Ne mislim da su previše razmažena zato što, kad kažem 'ne', oni tačno znaju... Tu je tačka i tu je kraj. Mi usvojitelji i mi roditelji dobijamo jako veliku ljubav od svoje dece, i mi zahvaljujući njima u stvari učimo da budemo roditelji.